Gledaju dvi prije TV, pa se priknadaju oko lika i djela N. Raspudića.
Po govoru vide da je “naš”, jerbo umisto trideset, izgovara “tri’cet”; umisto politička, “poli’čka”.
Najpouzdaniji znak da se nisu privarile, naška je stasitost.
– Viš ti, seko, kako je životan i kršan, ki sveta sličica…jaotkalen će ti bit, veda od nas?
– Je, kršan, brate… A, otkalen je?
– Pa, evo, reče da je Mostarac iz Mostara.
– A-aaa….kršan, kršan, nema šta… A, šta oće?
– Ništa, štajti tit…! Ziđat će ko niki most, štat ja znaden…evo, slušan ko i ti.
– Kršan, brate, ki jabuka! Imaš ti šta vidit… Mo, ko naše čeljade, nu…
– Mostarac, čuješ.
– Čujen, čujen…zato i kažen. Kršan, brate, ne ureko se on! A, di će to ziđat most…u Mostaru?
– Đadri će ga znat! Evo, ne reče. Ili nismo čuli… Ka’ stalno ništa zapitkuješ, Bog te neubiće!
– Ja…?! Nisam, seko…samo kažen da je kršan, et. A, kršan je, nemeš reć…
– Eto, viš…stoput si rekla!
– Nisan, brate…ako san dvatriput, nisan više…
– Eto nisi! Ukumila kršan, te kršan, i ništa ja ne čudo’, o’tebe, pod milin Bogom!
– Nisan, vala, dvaput rekla…ako i toliko.
– Pa, šta ako je i kršan…!
– Pričamo, bona… Jašta je vego kršan. Nije što je naš…nego, baš je kršan.
– Nu… Muč’ malo da čujen štogod, ženska glavo!
– Pa, ko t’ brani…
– Kršan, te kršan…!
– Pa, šta nije…? Nemere u Boga lišpi, et.
– Šuti, bona, da čujen!
– Pa, evo…šutim. A, ti pridikaš.
– Evo ti završi, a ja jedne čula nisan.
– Šta je, je, bir je naš, dobro je!
– Aj, đadru i ti…koće ti danas znat čiji je ko!
– Nu…pa, kažeš da je naš…Mostarac…. Kako čiji je?
– Eto in…priša mi je stavljat ručak.
– Iđender i ja. Baš san se čudo zabovila.
– Neka te, bona.
– Et…nemoj što zamirit!
– Ajde, ajde…
Biralo me/Tomislavcity
