Šta je reć belaj
Kad sam bila još nova u metropoli, nikako nisam mogla kolegicama razoputit šta je to šaka-baka.
Kažem da je to mala, šarena baja – one zinu u mene.
Šake-bake – tumačim im – lizu po zemlji, ali i pršu po zraku.
One u glas:”Kaj?”
Nit su čule za baju, nit za šaku-baku, nit znaju što znači list, ni prvat. Eto đadre!
I aj ti sad objasni!
Da ne spominjemo svitlu baju, polu, bambuka, radu… Sve su to za nas baje.
Ništa insekti, ništa kukci… Baja je baja, šlus!
Kad sam jednu zamolila da mi doda čikaru, ako joj je naporuči, a ona meni:
“Kaj?”
“Šalicu, no!”
“Aha. A, ono drugo kaj si rekla – napru.. tak nekak?” – pokušava se sjetiti.
“A-a…, naporuči! – smijem se. To znači ako ti je pri ruci. Pa, samo ti se – reko – kazuje, nu! ”
“Haha… Naporuči… Bum si to zapamtila! ” – hihoće.
Pa, je li – reko – lašnje sve reć u jednoj riči, nego u njizi pet, de?
Naučili onda i oni mene šta je to grincek, ajngemahtec, žganci,
prežgana ili ajnpren juha, šta je gablati, hrdati, šta vritnjak, furt, štiklec, noriti, kistihand i td.
I danas mi se jezik zapunta dok izgovorim ‘ajngemahtec’, kao i njima na ‘ušćuklo, zašćuklo…’ i sličnim nama običnim izrazima.
Pa, sad jesu li lišpi njijovi germanizmi, dalmatinski talijanizmi ili naši turcizmi… o tom potom.
Ma, meščini da mađarski ne bi naučila sve da mi je materinji.
Što kaže Pervan: ‘Pa, šta ti misliš da Mađari znaju mađarski? Jok, bolan! Samo se prave da znaju.’☺️
Jazašto su bidni nazor prisvajali naše velikaše i nazor nas tili pomađariti… – sve ne bi li se, sritnjaci, nekako kutarisali mađarskog. Bar ipriljuba.
Ža mi sritni sritnjaka što ne znadoše prikrstit tuđice vako ko mi.
Svoj ti posa! Ni šejtan nije tako crn kad postane naški izraz, niti Jedžudž i Medžudž djeluju više tako zastrašujuće. Pa, ja.
Naš jezik vrvi turcizmima, najskoli dolike, u Hercegovini, ma tako je temeljito i višestruko prekršten da nema tog Turčina koji bi ga prepoznao.
Reci Turčinu ‘belenčuk’ i on će te bilo gledati ko one moje kolegice na šaku-baku. Pojma nemaju da potiče iz njijova jezika.
Isto kad naš Nikola postane Mikloš, ili Stjepan, Ištvan… – niđe veze! – što kažu Bosanci.
Tako svi sve prekrštavaju u neku svoju inačicu u čemu su Hercegovci dušu dali, pa bi se rečeni Turci prije sporazumili s Kinezima, nego š njima.
U najkraću… reci babi da je belenčuk turcizam, paš čut! Kokad će zapritit kako ti triba uvuć belenčuk u poganu gubicu da ne trokataš prezveze i džabe uliš na Boga.
Ne toka isanu ružno divanit o svome, pa bilo ga čeljade, jezik ili zavičaj!
Meščini da se ljubokrvnost jednako odnosi i na jezik.
Vika naško naj naj, pa da je ne znam kakvo…
Pa kaže neće ti Mađari zavidit…
Da im je par našizi baba da im dadu poduku iz ljubokrvnosti, kokad bi naučili mađarski prije punolitnosti. Ha, ko in je kriv što nemaju!
Džabe su krečili toliko vakta!
A, nu nas…
Nakon pet stoljeća, zulumčari podvili rep i ošli oklen su i došli, a mi im, uzduž i popriko, tako prikrstili riči da postadoše naškije od naški.
To je reć okupacija okupatora!
Potlin su – kažu – i oni sami morali iznova učiti turski. U Turskoj ji, bolan, niko živ nije razumio, baš ko Mađare u Mađarskoj.
E, neka!
Osele će dvaput razmislit prije nego spuste svoju prljavu, tuđinsku čizmetinu di je ne toka. Pa, ja.
Najbi volila da svi okupatori, Bog ji smeo, tako prođu!
Da se Ameri poirane, Iranci poziraele, a Izraelci popalestine. Pa da viš šta je reć belaj!
