Trla baba lan
Za razliku od mene, ona je uvik ozbiljna, trezvena i puna poslovica koje, prigodice, vadi ka iz rukava.
Samo ponekad (vrlo ritko), ujti je neki neobuzdani smij, pa se ne može zaustaviti. I sve bi nazor zaraziti i mene, (što je obično moja uloga).
Pogađate: rič je o mojoj babi, naravno.
Nedavno, kad sam je došla upitati nešto ozbiljno, nju baš spopao takav smij, pa jedva dočeka da me upita:
– A, moš li ti reć: šuplje klupko – šupljoklupko?
– Kako? – smijem se i čudim.
Ona ponovi čekajući ka napeta puška.
Nije mi uspjelo ispravno reći, pa me raspoloženo ispravlja.
– Nije tako! Veda šuplje klupko – šupljoklupko! – spretno izgovara složenicu od koje mi se jezik zapuntava, a ona uživa ka malo dite.
– Ne mogu to izgovoriti, baba! – odustajem nakon par neuspješnih pokušaja.
– Pa, kako ja znadem! – hvali se ona, ponavljajući opet i opet.
– Deder, reči! – goni me da opet pokušam radi njene uživancije.
Probam još jednom i još jednom, zaključujući da ne mogu i kvit.
– Iss… – razočarano će ona. – Eto ti tvoja škola! Aj reci: „raskisališe li ti se opanci’.
– A? – smijem se.
– Raskisališe li ti se opanci? Reči, de!
– Pa, ovo još gore od klupka! – rekoh ne mogavši ništa točno ponoviti osim opanaka.- Pa, kako ne znaš? – tobož se čudi ponavljajući opet i tjerajući me da učinim isto.
– Ama odakle ti to, baba? Vidiš da ja ne mogu izgovorit!
– Pa, kako ja mogu! – opet me cima svojom jezičnom izvrsnošću, ne propuštajući dodati „deder, da čujem!“
– Aj ti reci „arkanđeo Mihael„ – lukavo se dosjetih.
– A, aj ti reči: „Trla baba lan da joj prođe dan“. – nastavlja ona smješkajući se, ka da ništa nisam rekla.
– Oću kad ti kažeš arkanđeo? – zapela ja ka sivonja.
– Iss… Da znaš rekla bi ti! Vego ne znaš, pa prezveze basaš.
– Trla baba lan. – rekoh, a ona će bržebolje:
– A, raskisališe li ti se opanci?
– A, arkanđeo? – inatim se.
– Ne znan, vala, ošta ti tolka škola, a ne znaš reć ‘raskisališe li ti se opanci’! Et. – zaintačila se i ona.
– Nismo još to učili. – slegoh ramenima i dodah uz smij: – To se uči tek u višim razredima.
– Ja, ja! – odmahnu ona vraćajući se na tvorničke postavke. – Ne znam kud ćete s tolikom pameću, a vamo ne znate ni udit iglu. Ajde moj sinko, sidi!
Kokad se – reko – uvridila na sarkastičan ton, pa uzvratila istom mirom. I netragom nestade djetinjasta crta s njenog lica.
Ma, ima baba pravo!
Eto ti tvoj arkanđel i tvoja škola! Načekat ćeš se do idućeg!
Ali, to njeno ‘raskisališe li ti se opanci’, danima me nije puštalo na miru.
Počnem učiti, a ono navaljuje da probam izgovoriti. I pokušavam se sitit kako ono točno iđe, ali ne mogu.
Otrčim pitati babu, a ona mi – gle čuda – neće reći. Zašto? Tako.
Na kraju sam ju nekako obrlatila, zapisala na papir i umisto da učim, poput prvašića, cilo pipodne sricala ‘raskisališe li ti se opanci’.
I nikako mi nije pošlo za rukom tečno izgovoriti bez gledanja u papirić.
Pa, de reci!
