Te godine, budući da su „rušili“ strica Jandru, Plemići se u osvit Velike Gospe uputiše na ranu misu, nisu čekali dernek. Jaga i Blago su po povratku svratili u Venke, nisu bili već jednom otkad se udala.
– Upeko zvizdan zarana! – dočeka ih Bariša u hladovini stare kruške pa zajedno zaploviše u razgovor:
– Sve sprženo, nigdi zubatke, ajvan nema šta upast, lipsava od žeđi, zemlja ispucala. Ječam podbacio, a šenica šćura? Teška je ova godina, prijatelju Bariša!
– Kako je god zlo ustisalo među ljudima, tako i priroda odgovara. Zametno se veliki rat, ne će ni nas mašit. Evo, mi dobro Boga molimo, ali antikrist buče naveliko. Usijane glave jarcaju svitinu na mržnju i ubijanje, ne piše se dobro smirnom čoviku.
– Uvik je bilo usijani glava, ali su mi zabrigu obični ljudi koji se povode za takim. Svitina je čudna, da se zavest, lakše na zlo, nego na dobro – Blago se upusti u razglabanje – prignu ljudi uz laži i isprazna obećanja prija nego uz istinu i pomirenje. Tako je i u selu, i u svitu.
– Oće đava svoje! – umiješa se Jaga – tako je otkad je Boga i svita. Jedva se opertamo od jednog rata, malo progledamo očima, a drugi pokuca na vrata, prisušilo je milosrđe među ljudima.
– Ne će to na nas – uključi se i Mara stavljajući prst na usta kao znak da ublaže priču zbog Venke koja je bila u poodmakloj trudnoći.
– Ma, oće prijo! Da je štogod dobro kokad bi nas obašlo, ali zlo nas ne će mitit – Jaga se nije dala smesti. Zagledala je Venku zagonetno pa joj, kad se učini prilika, tiho šapnu:
–Opet ti je žensko, dabogda se ja ne sitila? Taka si bila i s Marom, sva otišla naprid, a lice ti čisto.
– Neka je – ljutnu se Venka – moj Ivan je pametan čovik, nije mu to važno, dite- dite?
– Jašta već nije? – Jaga odmahnu rukom i nastavi:
– U nas će bit muško, Anka se dobro raskrošnjila, popigavila, a usta joj se izvratila, teretna kad oda, ljuta mlika joj ne meš napripravit!
– Ne virujem ja u ta tvoja naklapanja, majko – usprotivi se Venka osjećajući nekakvu žaovicu zbog majčine prognoze.
– Ma, nek je zdravo, ali muško je muško, moja Venka. Evo, vidiš šta ti je žensko dite? Kad se uda, koda i umre, postane tuđe čeljade? Je li tako, prijo Mare? – glasno izreče zadnju rečenicu kad Mara donese drveni čanjak pun grožđa.
– Ne znam o čem zboriš, ali je tako kako kažeš, nisi ti neznana žena – nasmija se Mara pristojno.
– Jučer Kauri natraše grožđe, prodaju za žito, kilo za kilo. Ivan ne dade žito, već kupi za pare. Probajte samo kako je slatko, lozi prija kasna šuša – pojašnjavao je Bariša.
Jaga zadovoljno uze grozd grožđa i komad kruha te prismačući započe objed otkidajući slatka zrnca dok je Venka zamišljeno gledala ispred sebe. Razmišljala je o majčinim riječima pitajući se može li suša zavladati u materinu srcu?
– Gospe moja, onom ko se u te uzda, nikakva suša ne mere naudit! – prozbori Venka tiho osjećajući ljepotu majčinstva pobuđenu blagdanskim jutrom.
Iva Bagarić/Tomislavcity
