Ima raznolikih priča; istinitih, izmišljenih, veselih i tužnih, poučnih i sladunjavih…, obilje atributa može stajati uz priču. One nas prate kroz odrastanje, poglavito one koje su sastavni dio školskog kurikuluma.
– Večeras ćemo čitati Crvenkapicu! – Manjina mlađa nevista je nježno pozivala djecu na spavanje.
– Je li to ona di vuk poide babu? – Manje se glasno nasmija pogledajući vragolasto u svoju Anđu.
– Da, dida, vuk je veliki zloćo – pristojno odgovori mlada nevista.
– Nemojte vi, dico, povirovat u to – poprati šaljivo – vuk je obična živina. Ja sam ga vidio nekoliko puta čuvajući ovce. Pobigne čim na njeg zavičeš, a još kad Šarov zareži, biži glavom bez obzira.
U trenu se unuci okupe oko dida Manje, upijajući njegove riječi dok se Anđa vrpoljila na stolici dajući prednost nevistinu pozivu.
– Manje, ne smeći dicu, nek im mater kazuje te priče, tribat će im u školi. Ti sve ispričaš nakaradno. Znaš da je Tome dobio jedinicu jer je napiso kako je Crljenkapicu poio vuk jer joj mater nije volila babu pa, umisto da joj ona odnese ručak, poslala jadno dite.To je bila tvoja priča.
– Tako i je! – Manje se veselo obrati djeci – koja će prava mater poslat dite samo u šumu? Šuplja je to priča, k’o rašeto. K’o „šuplje klupko šupljoklupko“. Aj, ko će ovo izgovorit?
Unuci su rado prihvatili igru s djedom na što je iznova negodovala baba Anđa:
– Ne mišaj se, Manje, nisi ti išo u školu pa da znaš o tom- posavjetova ga sijevajući očima.
Djeca su radoznalo gledala dida pokazujući viši interes za njegovo pričanje, nego za majčino čitanje. Oduševljeno su slušali kako je Mijat Tomić zadavio vuka golim rukama braneći stado.
– Dida ima zanimljive priče – pohvali ga nevista – djeci ipak treba pričati ono što je primjereno njihovu uzrastu.
– Ja pričam istinu, a ona ne će nikom naudit – opušteno će Manje – po mojoj računici ima dosta šuplji priča za dicu, a naiskolo za odrasle. Još kad je teren pogodan, lako je “prodavat maglu“. Dicu triba orabrit i učiti da ne uzimaju sve „zdravo za gotovo“, nek malo promozgaju kako im ne bi svak mogo prodat šuplju priču. Ja sam se malo ljutio na Tominu jedinicu jer je, sritnjak, čito pričicu, ali mi bilo drago što je priču zagledo i s druge strane.
– Dida, je li vuk pojeo Crvenkapicu? – radoznalo upita mala unuka.
– Cu! – Manje zaniječe glavom – vuk ne će dice. On više voli matere koje se ne brinu za dicu. Nisu mu mrske ni babe koje priviše zanovetaju, potegne i’ za modru.
– Babe krive što su žive! – omače se Anđi povrijeđeno.
– Niko nije kriv, Anđe. Već, ispričaj dici kakvu našu pričicu dok su na odmoru, nek znaju oklen su. Naše su priče lipo prosijane.
Iva Bagarić/Tomislavcity
