Preživio je Perkan dva rata i „dosta crna kruva izio“, ali mu nikad nije bilo teško pri srcu kao tog jutra kad mu kćer Cvita stidljivo i tiho reče:
– Ćaća, i ja sam odredila ići za Australiju. Poručila mi je naša Draga da dođem k njoj, poslala mi je i trošak za puta – pokazivala je Cvita smotak australskih dolara i pismo što joj ga dade Janjin Antić.
– Zar ćeš me i ti ostaviti, Cvita? Koda nema kruva i ‘vamo. Šta sam ja Bogu zgrišio pa moje sve zamače daleko. Nije pošteno da me tuđa dica kopaju kod tolike moje, nije i gotovo.
Bi Cviti žao ćaće iako se silno veselila odlasku od rodne kuće. Činilo joj se kako je Bog konačno uslišio njezinu molitvu.
– Nisi ti Bogu zgrišio, ćaća, tako život donio. Držat ćemo mi do tebe i babe, i do Anice. – onda ponovo pokaza one novčanice i odvoji polovicu.
– Evo, Draga ti je poslala lipu zakrpu, mo’š smirit’ potribe, a i Anicu lipo obuć’.
Cvita je pružila ćaći zelene novčanice, a on ih nevoljko primio te krijući suze otvorio duhansku kutiju i polako motao duhan.
Prebacujući kaput preko ramena izišao je pred kuću pa se uputio prema obližnjem brežuljku gdje su pasli spućeni konji. Volio je Perkan osamu, svoje konje i pogled na široko polje. Razmišljao je tako o svom udovičkom životu i ljudima koji odlaze u svit za zaradom, a on se nije mogao otisnuti od kuće. Nešto jako ga je vezalo za rodni kraj, on se u njem osjećao dobro unatoč svemu. Nije krivio politiku, nikoga, samo je znao kako ne može otići od svoje kuće, od svoga polja i svojih konja.
A u Cviti su se rojile jake emocije, nije znala bi li od radosti kliktala ili plakala. Nije iz ruku ispuštala pismo što joj ga dade Božin brat Antić koji je došao iz Australije obići roditelje i povesti sa sobom Cvitu.
Ušla je Cvita u svoju cursku sobu i gledajući Gospinu sliku, čitala pismo iznova, zahvaljujući Gospi Sinjskoj iz dubine srca. A pismo je mirisalo i obećavalo. Čitala ga je Cvita naglas sa smiješkom na licu.
Draga moja Cvita!
Znam da si mi ostala virna kako si i obećala onog dana kad sam otiš’o iz sela. Nisam ti se smio javljati jer me tamošnja vlast smatra emigrantom. Možda su nadgledali pisma odovud, nije im virovat’.
Ja sam se ‘vamo dobro snaš’o i lipo zarađujem. Ti se spremi i dođi k svojoj Dragi. Tu ćemo se sristi i zaručiti, a onda i vinčati, sve po Božjem redu.
Pozdravi svakoga ‘ko za me upita. Neka ti se ćaća ništa ne sikira. Kad se smistimo u svoju kuću zovnut ćemo ga u posjetu. Pozdravi i svoju babu Anđuku i sestru Anicu. Mojoj materi zahvali što je uvik lipo o tebi govorila i mene zaklinjala majčinim mlikom da te ne iznevirim. A ne bi ja to nikada učinio jer si mi ostala u srcu. Jedva čekam dan našeg vinčanja.
Znam da se nije lako otisnuti od svoje kuće, ali se mora. ‘Vamo se lipše živi, a rodni kraj se lako ne zaboravlja. I ne triba se zaboraviti. Mi smo Hrvati di god živili i volimo svoj narod. Možda se nekad i vratimo u rodno misto. Možda Bog providi i našem kraju.
Živim u nadi do tvog dolaska, moja Cvita.
Tvoj virni momak Bože.
A kad je Cvita s velikim kuferom napuštala očevu kuću, baba Anđuka je glasno nabrajala pozdravljajući se s njom. Rasplakale su se i susjede i kume, Cvitine prijateljice, a najviše najmlađa sestra Anica. Tješila ju je Cvita ostavljajući joj sve svoje ruvo i titulu skočipolice.
Perkan se dobro drža’o svitujući Cvitu neka u tuđem svitu sačuva obraz i svoju lipu viru. A ako se ne mogne obiknuti, vrata su joj uvik otvorena. A kad je Cvita zadnji put mahnula, jedva je zatvorio lisu na ogradi. Klecala su mu koljena sjedajući na kamene skaline uz Anicu i babu Anđuku koja je brišući suze kontala: „Ode Cvita priko bila svita!“
Iva Bagarić/Tomislavcity
