Zorka se polako navikavala na gradsku sredinu. Sve joj je prijalo unatoč malim poteškoćama u svladavanju novih riječi i gradskih manira. Martin je upozorio na drugačiji način pozdravljanja s novim susjedama pa bi ona u sebi ponavljala kako se ne pozdravlja s „Hvaljen Isus, uranila kuma!“, nego „Dobro jutro, susjeda!“ Onda bi Zorki spontano poletjela ruka u znak kajanja jer se osjećala kao da taji svoju vjeru, a doselila u najveći hrvatski grad, baš čudno, mislila je?
– Polako, skoro šapći, pa meko i umilno, ne grandžat’ rukom. – ponavljala je sama sebi i vježbala po kući nove pozdrave, uglađene osmijehe, česte zahvale i ono „prosim lijepo.“
– O, satr’ se! Sve je meni lipše u nas, a šta mogu? Moraš s narodom di si da si. Jučer sam se pomela samo dva puta. Trajvan mi je najteži, nikako ovarisat’ kako triba. Po sto puta u sebi reknem tram-vaj, tram-vaj, a kad triba vrcom izgovorit’, omakne mi se trajvan, on se propunt’o, kad su mu tako i nadili. Koliko mi muke zada, lakše bi prikopala poprikušu.
– Zorka! – zovnu je Martin i ona se trgne iz svojih razmišljanja.
– Oj, Martine! Pačem, molim – prosim, Gospe moja, moje borbe? Mene ovaj novi govor smori. Vako bi’, nako bi’, po naški, po njiovi, pa se sva spetljam. Sveti moj Ante, pomozi ti meni da naučim lipo pričat’, nek nisam mimosvit. Zgledaju se na me di god dođem, a ja u goloj vodi od naprezanja kako se di triba ponašat’.
– Nemoj se ti toliko truditi, lipše mi pričamo od Zagoraca. Ima tu doli jedna Splićanka, ona ne minja govor, već k’o zainat sve po dalmatinski, i još se pravi važna. Tako i ti, Zorka, ne boj se svakog, jadna ne bila.
-Ja sam pravo tupa, rada bi’ se dodvorila svakom. Nas je, Martine, tako gojilo, svakom u podlog.
– Ajde, Zorka, ne brini se ti za govor. Ti si očnija od svi’ naši’ susida. Sve one tebi zavide. Ne triba se svakog bojati – Martin je razumio Zorku i bio joj prava potpora. Tog dana ju je htio ugodno iznenaditi, on je već usvojio neke gradske običaje.
– Pogledaj šta sam ti kupio za rođendan?
-Kakav rođendan?- uhvati se Zorka za usta u čudu.
– Nu, baš, je. Kažu da sam se rodila ‘vako uz proliće, iza Markovdana, zateklo mater na njivi dok su sadili kumpire. Jedva došla do kuće. A, moj Martine!? Ti se sitio? A nikad ja to nisam slavila u životu. O, vidiš, bolan, da sam zaostala?
– De, Zorka, nisi ti zaostala, već malo poplašena. Nadoć’ ćeš. Odsad ćeš slaviti svaki rođendan. Vidi sviđa li ti se dar?
Zorka se sva usplahirila od probuđenih emocija. Divila se lijepo upakiranom daru i pažljivo otvarala pazeći da ne pokida sjajni papir. Otvorivši kutiju, ugledala je šareni kućni ogrtač. Ništa ljepše nije mogla poželjeti, sad će u njemu izgledati pravo gradski, zamišljala je.
– Šlarfok? Šlarrrfk? Eto ti ga đavle! Ooo, eto ti ga Bože! – zbunila se Zorka i veliku radost što ju je osjećala zbog dara i Martinove pažnje opet zasjeni lapsus u govoru. Uz tramvaj sad se pojavio i šlafrok, a ona to nikako nije mogla izgovoriti pravilno.
– Polako, Zorka, nema tog šta je se tebi otelo, naučit ćeš, evo i ja ću ti pomoći – trudio se Martin oko svoje Zorke. Trudila se i Zorka, ali još zadugo je čekala „trajvan“ i oblačila „šlarfk“ dok je ispraćala Martina na posao. Mahnula bi mu s balkona šećući u šlafroku k’o prava gradska gospođa. Uživala je u novom životu i samo sebi priznala kako voli pogledati za Martinom dok odlazi na posao. Onako stasit i „ušćuperan“, pravi muškarac. A kad bi dolazio s posla, Zorka bi ga čekala s ručkom i često bi se naljutila na ždribe koje mu je slomilo nos, govoreći u sebi „dabogda krepalo“. Onda bi brzo predbacila sebi što nalazi manu svom dobrom čoviku, i priznala kako u svakom ima „vražje pritrve“, pa da je k’o nokat.
Bojeći se grešnih misli, Zorka se sjetila zavičajne beside i drito je izrekla:
– O’stupi, đavle, od kršćene duše!
Iva Bagarić/Tomislavcity
