Kad se sveopća smijurija zera stišala, reče netko, tobož ozbiljno:
– E, baba, baba…plati šilježe sveton Anti, što te nisu izbacili iz aviona u ocean.
– Nu…što bi me izbaco! Samo san tila izać, ali ne tide zaustavit đadriji konduter.
– Pilot, bona…kakav te kondukter!
– A..?
– Pa, nisi došla vlakom, nego avionom!
– Nu…pa i avijon neko vozi…konduter, jako drugi?
– Pilot.
– Plot?
– Pi-lot. Kao pila…pilot.
– Mo, za me je konduter…tako san navikla.
– Pa, to je isto da za učitelja veliš doktor.
– Ujmoca…! Kako će učitelj bit dotur, bona, de…?!
– Nikako…ko ni pilot konduter.
– Ajde, sestro, nemoj me sad i ti bantovat! Kod nas se kaže konduter i šlus.
I opet se prolomi smij i opet ji baba gleda u čudu.
– Pa, ja…šta se smijete?! Evo pitaj kog oćeš…svi će ti potvrdit da se zove konduter, a ne…kakono reče…
– Pilot.
– Mo, kod vas je ovde sve drugovačije…a, kako i ne bi, vozi se dovle cili dan i noć, bošslobodi! Da isan skrene.
– Ne vozi se, nego se leti.
– A…?
– S avionom ti nije vožnja nego let.
– Mojde, bona, kanme se…vožnja, jašta je drugo?!
– Let.
– Let…?
– No!
– Ja ga letila nisan…veda sidi i vozi se, et. Otrnula živa! Evo se isan još nemere isporavit.
– Ne letiš ti, bona…veda avion.
– Avion?
– No…
– Mo, eto, neka je…brige me se! Glavno sam se satrala gore neg da san pet dana vrla, et. Upočilo u križin, sačuvaj Bože!
Što mi duša nije izašla.
– A, let si dobro podnila…nije bilo mučnine? – upitaše je, stavljajući preda nju kavu i rakiju.
– Dobro podnila! Jakuće…što mi duša nije izašla, bok te lano!
Pustog drmanja, pustog cimanja…ma, criva mi se više zapuntala, et.
Srića pa uzo’ prašak za povraćanje.
– Protiv.
– A…?
– Reko, protiv, povraćanja, a ne “za” povraćanje.
– Za povraćanje, ja…oni žuti spirini. Mo, ne bi prez njizi izdržala jednog metra…! Ne znan, vala, ni kako san vako…bošti lipi učuvaj, et! Stalno san držala kesu naporuči.
– Kakvu sad kesu?
– Kesu, ja…nako ko su vaktile bile u ‘tobusu… Reko, ako mi se počne stuživat…
– Ajde, baba…pa, ko je još vidio da se u avionu povraća?!
– Nu…pa, stužuje mi se, bona i u avutu, netal neće…
– Prvi put čujem tako nešto et.
– Nu…štaš ti ka’ te natra, de… Mi, bona, naučili na čisti zdrak, pa bir se sidneš vozit, ščingot, eto đadre…prikida!
– Ccc….nevjerojatno! Povraćat u avionu!
– Eto, kažen ti… Štaš ti…prije se lipo vozi na konjskim kolima…lipa arija, a nu danas…to sve bazdi ko kuga. Na dan oda!
– Ma, šta će smrdit u avionu, Bog ti da, de?
– Benzina, ko i svugdi. Pa, ono drmanje, cimanje, treskanje, aaa, Bok te vidijo…!
– A, dobro…to malo turbulencije, nije tako strašno. Malo nelagodno, dok se ne navikneš.
– Dok ne ograješ…mo, ko bi nano ograjo, božje ti kiše! Evo san još zanesvistana!
– Haha…aj ti gucni jednu rakijicu i odniće ko rukom.
– Pa i oću, vala, da zera smućam ovo gorčilo iz ustiju. Aj, živli!
(Nastavlja se)
Biralo me/Tomislavcity
