Pa, kaže neće smak svita
Jutro nakon unukove svadbe, po nekom praiskonskom zovu, ustala baba saba zora, pa tiho, na prstima, basa po kući i sve ka ništa mozga, ništa se ka duiše, pa u nikoj čudnovatoj pomutnji tugaljivo uzdiše.
Da je drimna – nije.
Da je naspavana – nije.
Sve joj nekako ka da je ona mlada, pa se, eto, digla saba zora, prije sviju, kako i toka mlade, pa sad ne zna za što bi se prije prigela: Kuvat kruv. Must krave…
(A, ja počem, krava nema, a ni brašna nema… jerbo se još davni dana, kruv nabljova iz zadruge).
Pristavi vareniku sebi za marendu, pa s uzdahom pogledava na zidni sat.
Skoro će sedam, a svi još leže.
E, grdne rane!
Što li ti mlada vaktile!
Ustaj prije pivaca, pa namiri mal, pomuzi mliko, uzvari ga, operi suđe, skuvaj kruv… A, kad se čeljad ustane, poslužuj marendu.
I nedaj ti Bože da kogod primjeti da si drimna ili umorna!
Mumentalno bi te vratilo materi ka niku obotaljenu stvar.
A, nu danaske…
Evo se skroz razdanilo, a moja ti nevista još tušinja. A, bome i njezina.
Još sinoć mi pripelili da slučajno ujutro ne klapam po kući.
Grdna rano!
A, ko je mene šćedijo? Ko li upita jesam se naspavala?
Jakuće! Veda, nevista je si skuvala kruv? Je si donila drva?
A, kad je moja došla… Iss… leži do podne; a od podne ispijaj kavu – pa do ćindije.
Ova njezina i završila!
To se po cili dan kinđuri i ćopa ponom đadrijem… – kakono mu reču…
Ka da ju je ona rodila, et!
I jopet je drže ka kap vode na dlanu. I vika nutkaj: oš ovo, oš ono… Ka da je s Bogom svezala, bošprosti!
E – reko – Bože moj, velo ti nekog lipo zapane!
Nije mene, ne boj se!
Veda služi ka nevista, služi ka svekrva, pa sad služi i ka baba.
A, neviste tušinjaju do podne!
Pa, kaže neće smak svita…
Čudi me, vala, kako Bog to dura! Et.
