Došla ti, vaktile, naša neka žena, kod sina u Nemačku.
Odsila kod njega dobri’ pešest dana, kad…
Jedan dan, naliđu nji’ dvoje, u ‘odniku, na Švabicu, koja ih pozdravi uz par uobičajenih ljubaznosti.
Sin o’zdravi…na njemačkom, naravno.
Nije još ni prošla, mater mu odman poluglaglasno šaplje, ‘nako nestrpljivo i ljubopitljivo, kako to znaju samo naške žene:
“Šta oće ova?”
– Ništa. To je prva susjeda, bona. Vrata do vrata.
– A-a-a…?! – začudi se ona ko da je to nešto najčudnovatije što je ikad čula.
– Pa, ni-isam, stro, znala! – nastavi s čuđenjem uz nimalo diskretno okr’ćanje nazad, da je još koji put dobro odmiri i zapamti.
– I šta ti veli? – upita, kao da se samo po sebi podrazumijeva da mu je, kobog, rekla nešto životno važno…presudno, čak!
– A, ništa… – slegnu sin ramenima, tobože pokunjeno. – Kaže, tu si već taj vakat, pa ni povirit kod nje…
Ona se žignu i poskoči zauzevši pokajničko-obrambeni stav.
– Mo, reči joj, bolon, da nisam imala kad. Evo, sve danas ću, sutra ću i et… – širi, sritnica, bespomoćno ruke uz sažaljiv izraz lica.
Sinu se nadušilo smijat.
Jedva se “zuzdržava”.
– Pa, nije se, zar, naljutila..?! – doda utučeno.
Tada on prasnu u grohotan smij.
Ona ga, u čudu, pogleda.
– Misovo ti bilo…! Kakav te cirlik spopo?!
Od smija joj nemore objasnit, pa se, sritna, samo krsti od čuđenja, a njemu još više tjera smij.
Kad je napokon čula da ju samo malko zeza, odma’nu ona rukom, pa će sinu prijekorno:
– Ajde, rđo jedna…imaš se čeme smijat!
Živa istina, kažu…
Kako je čeljad pričala nama, tako mi vama, et…
Biralome/Tomislavcity
