Nakon poraza od Argentine, mali unuk okrenuo u žalbu.
Ni ostala čeljad nije baš “prvala o dragosti”, ali mali…
“Ki da mu je baba umrla, bošsačuvaj” – ne znajući bolje zadirkivala ga baba.
Kad je vidila da je “vrag odnio šalu i da će se dite zakocenit”, stala ga tetošiti i podmićivati slatkarijom. Čak se mašila i za travezu i izvadila poveću “šušku”.
– Na, uzmi… I nemoj više revat, de!
Dite se trenutno umirilo.
– Đadru i lopta! – odmahivala rukama – De ti, prigrizi koju smokvu, vićeš kako su uredne. – milovala ga po kosi.
– Ajde mali, dosta! – umiša se ćaća jednako nezadovoljan, i pomalo zavidan ditetu zbog povlastice da si može dati oduška “revući na sav glas” – Pa, igramo za treće misto. Šta tome fali?!
– Treće?! – u čudu će baba.
– Ja. Možda budemo treći.
– Na cilon svitu?!
Izgovorila je to kao kad bi se netko bunio što će treći u raj.
– Ja.
– Treći na cilon cilcatom svitu i on plače! Ccc… – okrenu se malome šireći ruke – Ujmoca i Sina… Pa, šta bi ti, dite, de? Moj sinko, to je grijota, znaš! Ne smi se uz Boga, dite moje!
Ne skidajući pogleda sa “šuške” koju mu je turila u šaku, unuk je slasno tamanio suve smokve, lišnjake i ostala čudesa iz babina kuvera.
I makar su mu se oči još caklile od suza, već je u glavi odvagivao šta se sve može kupiti za tolike pare. Za tili čas nije se više ni sićao zašto je i ronio suze.
Biralo me
