U nekoj trgovini suvenirima, nabasah na klikere kakvim smo se igrali u ditinjstvu.
Od žive želje, uzeh par komada i pustih da malo šuškaju po dlanu prizivajući davne uspomene.
Istinabog, klikerima su se više igrala muška dica, ali ni nama nije bilo mrsko čvokati te sjajne kuglice duginih boja, kao što, evo, po policama, sjetno čvokam davne uspomene.
Odmah do klikera ukrasni kamenčići svih boja i vela.
Bože moj, reko’, da nam je vakizi bilo za klete pitonjke!
Tribalo je samo 5 pitonjaka, po mogućnosti što jednakijih i što okruglastijih, ma, u našem kamenjaru, nać ipriljuba okruglast kamenčić, ni za lika.
To sve oštruljasto, rogljasto, nejednako, koda su ispali iz kakve drobilice.
Pa i jesu.
Drobilo ih vrime; bura, snig, led…
E, da je bilo skoknut na more, pa s plaže donit onizi oblića, ko bi nam bio ravan.
Ma, isto se nismo dali smest.
Navikneš se i na ponešto oštruljastije pa zavitljavaš u zrak loveći “tičiće” i protraš kroz “kapiju” ko o’šale.
Ko će na sve gledat, moj brate.
Uzmi što ti je naporuči i Bog te veselio!
A, o’čeg će ti bit igračke dice s kamenjara, ako ne od kamena i drva.
“I šta tome vali, de…”, rekla bi baba kojoj bi mnoga unučad lipi, uredni kućni šćap, za tili čas, unaprijedili u klisac i pisac.
Igra vedanaka.
Zastadoh pored još jedne igračake ditinjstva – šarenih kolutova gume (lastike), raznih boja i širina, a sve bur džabe.
E, moj Bože…!
Šta li se materini’ i babini’ gaća oskatilo ne bi li se speuzilo nešto ipriljuba nalik gumlastici…
Nikada mi to nije pošlo za rukom.
Možda i zato što nisam imala babe i onih legendarnih roza pumparica iz kojizi, “o’šuba” dobiješ pola neophodne gume.
Vako…em se ne rasteže dobro, em tanka, em raznobojna i nejednaka…ma, na sve to ličii, samo ne na gumlastiku.
Kako sam samo zavidila onim sokolicama koje bi, bogtepitaj kako, imale novu novcijatu i to iz jednog komada što bi glasno fijukala pri najmanjem pokretu.
A, ne ko moja…ko da si svezo običnu šnjuru…poteži koliko oš, ono bilo ko i bilo.
Džabe ‘nol’ke gaće obotalilš riskirajući da te namarišu ko kravu u kupusu!
A, gle cijene…
Beskućniku, vala, ne bi bila skupa.
Pa, je li moguće da je onomad bilo baš toliko skuplje kad bi si o dvatri metra najprostije lastike, sanjario kao o bogznakakvoj nedostižnoj fantaziji?!
Ne moš više to ni zamisliti!
Ono, nije da se baš imalo para na bacanje, ma, nije se baš toliko ni nemalo, bošprosti!
Nego…nekako se dicu i nije priviše obadivalo, šta je, je.
Ma, opet…da mogu birati, ponovo bi se, meščini, radije prigela za takvo ditinjstvo, nego ovo današnje kada curice čvokaju mobitel umisto klikera i pitonjaka.
Kakva je lipota u tome, de…?!
Biralo me/Tomislavcity
