Bože moj, kad ‘vako vidiš koliko danas imade pusti svetaca što obilato daruju dicu, isan se upita di su prije bili svi toji darežljivi sveci, poput svetog Nikole, Valentina, Silvestra…?
Današnjoj drčajini svako malo ne’ko nešto daruje, iako imaju svega priko izma; te sveci, te imendani, rođendani, Didovi Mrazovi i bogtepitaj šta sve ne. Satraše se više, sritna dica, od pustog čašćavanja, a sveci ušinuše od nosanja darova.
A, šta smo mi bili gori od njizi, de!
I mi smo, vaktile, imali čizmice.
Doduše, obične, gumene i svi odreda iste istovcijaste; crne, duboke, ništa posebno…pa, šta udi?
Da su nam obećali poklone ako ji uglanjcamo, uff… Oblizali bi ji, vala, bolje neg krava tele, pa da viš, majčin sine, kako se želi!
Kakav te rođendan, kakvi darovi?
Nismo ni znali kad smo rođena, majke ti mile, sve dok, kašnje, ne moraš ispuniti kakav formular ili izvaditi krsni list…za školu, za posa’, udaju…
Ali, biše dva dana – “materice i “očići” kad su se, najprije mater, a onda i ćaća, ko tamađoje, morali “cinit”, pa bi nas čimgod čašćavali; šakom lišnjaka, bajama (koji su prikoviše gorčili u ustima, pa se činilo da ji ima čudo više od lišnjaka); uz to još par orasa ili suvi smokava i puna šaka brade.
Kažu da se tim darovima, odnosno slatkarijom, roditelji iskupljuju (cine) dici, za sve šćapove i kaiše koje su od njizi izlizali tokom godine.
E, reko kad bi se šćapi stavili na kantar, tribala bi, vala, cila krošnja orasa i smokava i jopet bi krivalo na stranu degeneka.
Ma, jopet smo bili sritni i prisritni i tizim omjerom.
Ta, nismo imali slatkarije na bacanje, ka današnja drčajina, pa jin se mora natrpat pune pripune džepove para i jopet nisu zadovoljni.
Od kad je đadrija para priuzela, ubila je, meščini, i darove i smisao darivanja, kao i “cinu” koja stoji u njijovu temelju.
Taki vakat izaša, štaš!
Biralo me/Tomislavcity
