Manito o’sebe
– Nije, bona, nego reklo na teveju da se ne smi nigdi izlazit, a ona jope digla benu i u selo.
– Nevista?
– Nevista, jakoće drugi, **bla ga ti! Kažen ti…koda su joj pomrav u guici, da prostiš. Živa mira to nema, et.
– A, neće kad ostari.
– Ma, oće to i kad joj bidne sto godina! Eno, ko i materusina joj. Vika to karliše po selu, bošsačuvaj!
– A, kome iđe…biće ‘ćeriman?
– Đadru, eto kome…nema di ne smira, bona. Zula ki muva prez glave. Ta, neće nešto privridit…
– A, Bog ti lipi da…ta, nije, zar, i mlada taka.
– I gora! Svugdi ta oće samo u kuću neće. Mo, ne bi je svrno u kuću, nema ti’ para.
– Aaa…mila moja…ccc
– Pa, eto…ovi na vistima vika vavle “ostani doma”, a ona…
– Ne benda…
– Ma, kakvi! Il ti prdijo il govorijo, da prostiš, džabe ti. Kažen ti, skroz naskroz se umetnula na materesinu, eto ti. Duša joj kandžijat.
– Ccc…viš ti, a ko bi na njoj reko. Izgleda, ‘nako…mirna i sve.
– Mirna! Eti ti kako ti je mirna. Cili svit sidi u svojoj kući, a ona obigra bunu i bunicu, et.
– Mo, ne kažen ja, nego, čini se ‘nako…
– Čini se…mm, ko je ne zna, skupo bi je platijo! Tribalo bi je za poštara, pa nek obija tuđe pragovi kad to toliko voli.
– A, Bog ti lipi…pa, di je sad…u kući?
– Mo, kakva kuća, Bog te lano! Ne mari ti to za kuću, ki za lanjski snig.
– Ccc…pa što to, Gospe moja?
– Čuj, što to…eno ti, pa pitaj!
– Nu…
– Pa, ja, **bla ga ti! Đa’ će znat što. Manito, o’sebe, eto, što…
******
dignut benu – glavu
karlisat, kandžijat – lunjati, skitati
“Di to smira” – kamo sve okreće
“bunu i bunicu” – sve živo i mrtvo; od Poncija do Pilata,
đa’ – đava
Biralome/Tomislavcity
