Biralo me: Jezik prigrizla

– Bože moj, nevista – baba će nevisti koja je razgrtala veš – gledam ove švrake, pa – reko – Gospe moja, kako li je bit švraka? A? Šta ti vako računaš?

– A, babe ti svete, svašta ti tebi pada napamet! – hihoće ona odmahujući rukom. – Bolje nego meni, vala – priklopi pogledajući u jato koje ih nadlijetalo uz glasno graktanje. – Nit siju, nit žanju… – govorila u taktu snažnog protresanja veša, tako da je baba više natucala što govori. – Najskoli što nemaju svekrve. – zahihota okrenuv se k babi koja je, po običaju, s krunicom u ruci, sjedila na pragu, kao kakva isposnica u crnoj odori.

– E, crn ti obraz! – ote se babi iz dna prsiju. – Kad neko oće po krivoj duši, džabe ti je!

Nestade u glasu onog umilnog, djetinjeg tona, a u ruci sijevnu platnena maramica koju bi vadila kad god bi nevista govorila „po krivoj duši“.

– Šalam se, bona! – pravdala se nevista smijući se. – Iss… A, ona se odma latila maramice, ne bi da je…

– De ti, de… Potvaraj ti kad imaš na kog! De! – šmrcukala brišući suhe oči. – Ako je ikome upala sikira u med, undan si to ti. Zato i jesi taka!

– Kakva to?

– Naopaka! – ispali ona i zajeca ne bi li ipriljuba ublažila lanutu besidu.
Prekasno.
Nevista se, očekivano, narogušila „ka da će kiša iz nje“.

– Ma, je li ga?! Meni upala sikira u med? Pa, ko po cile dane sidi i broji švrake – ja ili ti? I undan ja naopaka, a ti naoposum. A?

Sritna se baba grdno pokajala što nije radije „prigrizla jezik“. Neš se sad kutarisat poganog jezika!

– Naopaka i pogana, jakakva si! Čuješ i sama šta izgovaraš. Da te zmija ćone mumentalno bi crkla. Eto ti tvoje beside! Svaka ti riže ka nož.

Jato svraka, kao da je čulo prepirku, stade kružiti iznad njih u niskom letu.

– Reću ti kako je bit švraka… – nevista će gledajući u jato. – Stoput lipše nego bit tebi nevista! Eto kako!

Zadnje se riječi pomiješaše sa zvukom oštro rastresane mokre plahte i babu “popadoše ladne ježurine“.

– E, jadan ti je kog si zapala! – promrsi sebi u bradu, pokupi klecalo ispod sebe i premjesti se u prančiok ispod kuće.

Za nekih sat vremena, eto ti poštara s pismom.
Sva uzbuđena, poleti baba unutra, pa viče s hodnika:

– Nevista! Evo, stiglo niko pismo! Vidider od kog je!

– Šta ti poštar nije reka?

– Nisan ga, stro, ni pitala. – slaga ona. – Meščini da je od Vrane. A?

– Jaodkog drugo! – osorno će ona otvarajući kovertu.

– Šta piše, rano moja? – uzdahnu vadeći maramicu. – Kad će amo? Kaže li išta?

Bila je “ka na iglama“ dok je nevista šutke čitala.

– Pa, šta piše, bona? Kako je, šta je… Šta veli?

– Dobro je, vala Bogu! – ona će blažim tonom.

– Kaže li kad će na urlap?

– Pa, tek je otiša, Bog s tobom!

– Mo, je li ga! – uzvrti se baba. – Kadno biše Kalandora, de?

– Prije misec dana.

– Misec dana?! Mo, nije zar, tako malo prošlo?

– Eto računaj sama!

Babi već bilo na vr jezika da joj kaže kako je „osorna, bošsačuvaj“, ali se duisa da su se tek maločas pomirile, pa ovaj put „prigrize jezik“ uz uobičajeno negodovanje: „Mhm.. Mhm…“

Računa, bit će vakta da joj se već naprišiva. ‘I kako to da ništa ne piše na nolikom papiru, de?’

Zapitkivala još dvatriput, ali džabe ti.

‘Zvicerka neće reć i džabe ti!’ – ponavljala u sebi na svaki njen „ništa, baba, šta će pisat!“.

Na kraju se sve završilo kako je i počelo: s maramicom u babinoj ruci.

Sad je li ganula nevistu ili nije, Bog će ti znat!