Ajmoder pozdravit Gospu!
Zvoni zdravomarija.
Još bi se, za vidila, dalo igrati, premda se, pomalo, sunoćava.
Mater, po običaju, još nije spratila kokoši, a ćaća već zove:
“Ajmoder, vojsko, časkomice pozdravit Gospu!”
I baš sad kad smo se lipo zaigrali. Javljamo mu “radosnu vijest” da mater još nije namirila mal i nastavljamo bisnit.
Po prirodi nestrpljiv, postrojava nas na molitvena mista i čeka sa spremljenom krunicom na stolu.
– Ajder pitaj mater, koliko će se još zabavit? Vakat je Boga molit.
Neko od nas trkne da prenese poruku i vrati se, najčešće, sa sličnim odgovorom:
– Kaže da ne zna.
– Ne zna. Pa ko onda zna, kruv joj ćaćin?!
Čeka još par časaka, svako malo zirka kroz prozorsko staklo, pa odlučno zgrabi očinaše…
– Ajmo mi molit! Vakat je.
Nismo ni počeli, a ne’kom se već ziva.
– Kakvo te sad zivanje spopalo, a? – prekida molitvu, ozbiljna tona.
– A, ti? Kako to sidiš? Ti, tamo, sklopi ruke kako Bog zapovida! I da ste glasnije molili! Jasno!
Isporavljamo se; nakašljavamo i pogledavamo ispod oka, susprežući smij. Al’, ko za vraga, baš te nešto počme neizdržljivo svrbit, pa se, bržobolje, počešeš, ‘nako sklopljeni’ ruku.
Nisi ni završio s češkanjem, opet svrbi. Pa opet.
Srića Božja, ćaća bi bio skrušeno zadubljen u molitvu, pa bi mu većina toga promaklo.
Ako bi nas ulovio u češkanju, meškoljenju, drimanju…podigao bi malo ton molitve, da nam skrene pažnju i zavrtio glavom u znak nimog ukora.
Čim bi skrenuo pogled, neko bi već izvodio štogod nedozvoljena.
Jedno skrivećki zasmijava, drugo se češka sklopljenim rukama, treće sidi na ender…i sritni se ćaća opet mora laćati za maše.
Ne prekidajuć molitve, mirno se diže, pa, najpobožnije što se može, položi maše uza se, na dohvat ruke i znakovito nas pogleda.
U prijevodu: “E, ako li te svrzem!”
I svrzao bi, pokatkad, nakon trećeg, ili već kojeg, žutog kartona, ne skidajući skrušen izraz, kao da dili blagoslov.
Nije nas bolilo, dakako, nego bi nam se toliko nadušilo smijat da bi dali sve na svitu da nam je bilo odušit.
Čim molitva završi, nit te više svrbi, niti ti se ziva, nit je išta smišno.
Eto, đadre!
Biralo me/Tomislavcity
