Tamo negdi sedamdeseti’, kad se prva generacija naše muškadije već bila navikla na tuđinu, a pojedinci već i toliko obikli da su se tamoke već i ženili…čak i Švabicaman, došo u selo, jedan mali (svoji’ pešest godina) – plod jednog takvog, mišanog braka.
U selu nastala jurtutma.
Ćaća mu iz sela, a mali ne zna guknut naški…samo “špreha dojć”.
Oko njega se sjatila drčajina; ne samo komšiluk, nego su radoznalo zastajkivali svi koje bi put tuda nanijo.
I staro i mlado…šiš i goliš.
Drčina se nisu mogla nadobrovoljit tog zanovitnog diteta koje govori stranjskim jezikom, zbog čega su svi prema njemu osićali nemalo stra’opoštovanje.
I divljenje.
Em, što je Njemac.
Em, plav (točnije bil)
Em, ćust…
I zna njemački, dok ostali samo znaju ono par riči što su čuli od ćaća:
“vigec, bigec, gut, raus, fršten…”
Žene, pak, nisu mogle sebi doć od pusta čuđenja “kako je mali pametan, sve mu njegovo!
Tako mali, a govori švapski ki veliki.
Mo, samo da vidiš, bona…govori skorom bolje od mog Vrane, et.
A, nemaš ga šta vidit.
Majušan, bil, vižljast…
Nema, stro ništa ćaćina.”
Spomenuti Vrano, biše čovik od toje žene, što se zadevetila…
Čovik bauštelac…par godina već na radu u Njemačkoj, pa sritna žena računa da “nježin Vrano” ima švapski jezik u malom prstu….
“More, vala, komotno učit dicu u školi. Kokad bi bijo bolji od’vog našega učitelja. Ta, će ti ono znat…!”
Tako je mali bio glavna zvizda za cilog “urlapa”.
Svima je bio prirasto srcu.
Šesan, brate.
I ćust, nema šta!
Sva dica su se tila igrati š njim.
Prava navola na malog, ko na kinesku robu.
To se bilo i cvililo za njegovu naklonost.
Drle, ko drle…okruženo ‘nolikim divljenjem, uživalo ki kezme u blatu.
A, jedne bile razumijo nije.
Nit i’ko njega.
Dici to inako nije najbitnije.
A, odrasla čeljad…jesu li zamirili ćaći što mu dite ne zna jedne naške riči?
Ma, jo-ok, brate.
Malko su zamirili što je, “pored vliko naši kršni cura, dovejo Švabicu”, ali ne prikoviše.
Kad su vidili da mu je mali “nako pametan” sve su mu spremno oprostili.
A, Švabicu odman priljubili.
Mo, našem ti narodu, bolan, ništa draže od tuđega!
Iss, ne znam ja njizi…to crče za svime što je stranjsko, et.
Tako smo i mi, vaktile, ko dica, trkali za nekim ko bi došo iz Slavonije, ili već odnekale drugo, ko da se Gospa ukazala, bošprosti.
I silili se ako se toja tuđa mala, ili mali, ‘oće igrat s nama.
Tako bi nam, ko, porasla cina u očima prijatelja koje smo, zbog “tizi tuđi”, čas posla otkantali.
A, oni, morebit, došli iz stoput veće zabiti, tamo negdi u Slavoniji, Bačkoj, Bosni…al’, koga brige…samo nek je tuđe!
Kanda se ova navada zadržala i dandanas…ili se samo tako čini?
Nemere se, stro, svit nadobrovoljit tuđega i šlus!
Kokad smo mimosvit.
Biralo me/Tomislavcity
Foto: KUD “Kamešnica, Sinj
