Ratne i poratne nedaće ostavile su vidljivi trag na Blagi Plemiću, pogrbile mu ramena i ispile lice, ali u pogledu mu se uvijek zrcalila nada.
– Ako ne dočekam ja, dočekat će neko, mora jednom Bog providit i nama, nismo ga zatajili nikada – govorio je ukućanima potpirujući nadu koja se ljuljala kao vlati na vjetru.
– Mene, koda je grom smirio? Ne da mi se zasmijat? –Jaga je zdvajanjem poticala ionako prisutno malodušje – nije lako kući s četiri udovice, i Kosa je ko udovica, jašta je?
Jaga bi se redovito suprotstavila dobroj riječi, to je bio njezin način traganja za ljepotom koju, kako kaže, nikada nije doživjela.
– Nemoj ženama na muku pristajat – opomenu je Blago – s teškom besidom ne ćeš ničijem srcu prirest.
– Ma, kad mi se ne da drukčije? Ja sam derginasta od sebe, nisam ko strina Cvita. S njom su me moja dica korila cili život, ma ja ne mogu iz svoje kože, nije ni meni lako sa mnom?
– Virujem ti! – sad se Blago nasmija – sva su dica volila strinu Cvitu, a naiskolo Venka.
Razgovor bi brzo otopio Jaginu izvanjsku grubost. Domalo bi, priznajući svoje slabosti, i ona postajala blaža, a uranjajući u razgovor, redovito bi proplakala.
– E, šta sam se ja ugovorila Venki kad je ostala noseća curom, „ne bi pas u meći poloko“, a strina je uzela u zaštitu i povazdan svitovala. Bojala se da ne učini štogod sebi ili ditetu? Sad Venkina Marija cila curica, lipa i znana, moli večernju molitvu prid svima, zna litanije naokorič.
– Marija je ista mater. Koda vidim Venku kad je bila onika, curetak ko slika.
Blago je, neuobičajeno za to vrijeme i kraj, pričao o unukama s puno topline:
– Venka mi reče da Marija spominje časne sestre, oće k njima?
– Bože mi prosti! – vrcnu se Jaga – svašta joj pada na pamet. To je nju nasodala ona Barišina sestra časna, mala se ne odmiče od nje kad dođe. Uvik s njom viri u knjižicu s crvenim gajtanom.
– Ne triba dite smećat – usprotivi se Blago Jaginom negodovanju – neka iđe di je srce vuče.
– Bolje joj je se udat i služit svoju dicu – razmišljala je Jaga poluglasno – nije lako dvorit pratre, bit njiova najmenica?
Uskoro se mjestom proširi vijest o Marijinu odlasku u samostan, u Dubrovnik.
– Ja ne bi da iđeš tamo – pobuni se Venka – ne volim ja Dubrovnik. Tamo ti se ćaća umalo nije ugovorio?
Marija je upravo kroz očevu priču zavoljela taj grad, iako ga nikada nije vidjela. Ivan joj je pričao o samostanskim perivojima i časnim sestrama, njihovom pjevanju i knjižnici. Nije ni slutio kako se u djevojčica, koja je naučila čitati od časne sestre, Ivanove tetke Benjamine, rodila velika ljubav prema knjigama.
Svi su bili iznenađeni Marijinom željom o odlasku u samostan, samo nije strina Cvita:
– Ja sam te obećala Gospi prije nego si se rodila – prizna pred svima – i tebe i Juru. I on spominje odlazak u fratre, Bože ga podrži. Šta ima bolje od služenja Bogu, malo izbližeg?
– Eto, uslišila ti se molitva? – promuca Venka i prisjeti se strininih savjeta, svi su se obistinili. Teškoća se pretočila u blagoslov.
Kao da je pročitala misli nazočnih, Cvita uzdahnu i reče:
– Obratit će se i moj Ante, vidit ćete? Volila bi dočekat živa taj dan, ali ako i ne dočekam, ja znam da će on past na kolina, nema mira bez Boga.
Iva Bagarić/Tomislavcity
