Susret s novom sredinom uvijek je pomalo stresan. Tako je i naša Zorka, doselivši u Zagreb tih sedamdesetih, upala u niz neugodnih situacija, ali se junački obračunavala s njima.
Budući da nikad nije vidjela velegrad, vozeći se kroz Zagreb, oduševljeno je gledala mnoštvo svijeta na ulicama, okretala se za prolaznicima sa smiješkom i govoreći Martinu pokazivala prstom.
– Onaj isti naš rodijak Petrusina. Nu one ženske kako se obukla, koda nije sva svoja?
– Ne okrići se priviše, Zorka, vrat ćeš istegnuti. Ovde ćeš viditi svakakva svita, ne valja se zagledati, nije to kulturno, kažu.
Nije Zorka slušala Martinove savjete, nego i dalje zvirlala uokolo. U jednom trenutku, prolazeći pokraj pijace, uzviknu.
– Dernek! Pogledaj svašta ti su nanili? Ustavi! Ja bi ovd’e izašla, možda vidimo koga našeg?
– Nije dernek, Zorka, tako je ovd’e svaki dan, to je pijaca. Ritko ćeš sristi koga našeg, sve je to tuđi svit.
Na trenutak splasnu Zorkina ushićenost. Dernek bez poznanika joj se učini prazan, iako bi se ona zabavila cili dan razgledajući izloženo šarenilo.
– Ima svita k’o u nas na Gospo’inu. Šta računaš, Martine, ‘oću li ja naučiti doć’ sama ovd’e? Stra’ me, jadna ti sam, mogu zabasat’.
– Jašta ćeš, nisi manita – ohrabri je muž, a Zorka ga pogleda umiljato i zahvalno.
Došavši pred novu kuću u prigradskom naselju, Zorka se iznova oduševi gledajući svoj novi dom.
– Nu, balkoni priko cile kuće. Veliki otvori i od bure i od jugovine. Ne znam ‘oće li utrat’ kišu od jugovine? U nas joj ne m’eš ubrani’t.
– Ne vozi brigu, dobro je sve utvrđeno. Već nam ispeci meso i kumpire za ručak? – blago će Martin, a Zorka opet izleti naivno.
– Di ću meso i kumpire, koda je misa na greblju? Obični rabitni dan? Mogu ja nama skuvat’ kakve čorbe?
– Nema ručka bez mesa, donili smo cilo janje odozdol. Ja ću ti pomoći oko ručka pa kad ručamo malo ćemo počinuti. – Martin je nekako meko i uljudno davao upute Zorki, a njoj je srce igralo od radosti.
– Ti odmori, ja nemam od čeg odmarat’. Cili sam dan prisidila, nisam kopala. Sad ću ja ogulit’ kumpira.
Spremajući prvi zajednički ručak u novoj kući, Zorka je zanesena u ugodna razmišljanja ogulila punu zdjelu krumpira, shvativši kasno kako će to biti ručak samo za nju i Martina. Oprostila je sebi tu rasipnost, ali obećala kako će ubuduće paziti, ne triba svoju muku razasipat’ jer se sjetila one materine „u gradu se i kumpiri šćede“.
Iznoseći vani otpatke, mislila i’ je zapustijat’ s vrata kad se duisala kako nije na selu. Znala je kako u blizini nema đubreluka, a ni spirina u kući pa se mislila kud će s otpadom. Na dnu dvorišta je stajala sjajna metalna kanta, ali Zorki je ona sličila na lip sud za kiseli kupus, nije pojma imala da je to kanta za smeće.
U jednom trenutku joj se susjedno dvorište učini zgodnim za njezin otpad i ona istrese ostatke krumpira iza betonskog zidića, na tuđe dvorište. Sebe je opravdavala kako to nije ništa ružno jer u kući nitko ne stanuje. Uvijek je bilo vlastito smeće lakše ostaviti u tuđem, nego u svom dvorištu. Zadovoljstvo zbog „dobre“ odluke prekide Martin s balkona.
– Zorka, pokupi to i odnesi u kantu za smeće, eno ti je na kapiji.
Osjeti Zorka mali sram pred svojim nesnalaženjem u gradskoj sredini, ali se ne pobuni, već veselo odgovori.
– Odma’ ću, ne spazi se.
Iva Bagarić/Tomislavcity
