Vidno zabrinuti zbog širenja koronavirusa, Manje i Anđa su pozorno pratili vijesti.
– Svako malo neko pripušćanje! Narod poplaše! – oglasi se Anđa i protumači.
– Od kravijeg ludila, tičije i svinjske gripe, sarsa pa do ove korone. Zarekla sam se ja davno kako se ne ću bojat ako dođe kakva nova bolešćurina, ali me opet pripane. Stra’ me kad vidim one viruse, sliče mi na čičke. Bojiš li se ti, Manje?
– Ma jok! Gori je moj išijas, ne da mi se ispravit. Ali, tribat će nam donit mire pridostrožnosti – odlučno će Manje – ne znam ‘oću li letit po brašno i namirnice? Ma ne ću, nije rat.
– Ima na tavanu puna kesa oni maska za usta. Vera bi i’ jamljala na poslu da se zaštitimo kad bi špricali zlatice. Nismo mi to nikad koristili. Odo ja na tavan po nj. Podilit ću svitu, nek ima ako zatriba?
– Nemoj se sorit s listava, vrime te ubilo! Prija ćeš završit na kirurgiji, nego na zaraznom odilu, a lomovi se ne računaju- pripomenu Manje u svom stilu.
– Zabrigu je meni drugo – zamisli se Anđa- kako ću pričat s maskom priko usta. More mi se glas oduzet.
– Mene je stra’ kako ćeš izgledat. More kogod usprednute kad te vidi pa opet nezgoda. Znaš šta, Anđe? Nit se penji na tavan niti skidaj maske. Mi ćemo provodit svoje mire. Rakiju i bili luk. To je, bona, provirena likarija. Nema virusa koji se ne boji domaće šljive. Kad ga ja zapunem, ne će se usudit napast da je u njem sto srca.
– Imaš i pravo – složi se Anđa – a svakako je vrime korizme pa ćemo malo više Boga molit. Tako smo cili život odbijali od sebe bole i nevolje. Ova je samo još jedna u nizu. A kako se svit uspoganio, nije ni čudo što ga svašta snalazi. Vrati priroda milo za drago.
– Svejedno je ova Corona prezobrazna- Manje jedva dočeka okrenuti na šalu – oklen doklen je ona zapotegla. Priko bila svita jurtala na narod. Priko tuđi međa, priko granica, jurum. Svaki nered sliči jedan drugom, voli među svit, u tuđe dvorišće, ma u tuđu kuću, k’o s poslom. A kad mu se ispričiš? Moj brate, svim rugom će na te. Valinke baš sliče jedna drugoj.
– Ne bilo i’ dabogda, što kaže kuma Mara- nadoveza se Anđa – možda nam je najpametnije utrnut televizor, a uzet očenaše u ruke. Mara i Jure se tako bore s dešperancijom. Onda se zabave igrajuć’ domina i kozavice. Pravo lipo čut kako se smiju kad ulaziš u kuću.
– Smiji se, Anđe. ‘Ko ti brani? – veselo će Manje – ja se cili život smijem, što od muke, što od potribe. Nekad bi’ se najradije raskrivio k’o godina kad vidim kud svit smira, ali ne ću zaozinad. Kad sve zbrojim, vidim opet da ima lipa i pametna svita, dobre i poslušne mlađarije, pošteni i mirni ljudi. Ima i’ više nego ikad. Doduše, nisu grlati k’o ovi što su meću i što i’ se pita, ali tako je uvik bilo. Pametan se ne vriđa za gluposti, ne propravlja, ne propinje se, k’o pametan.
– Kad ti Bog da, ne mere ti selo otet – Anđa se sjeti jedne poznate – a Bog dadne svakom ‘ko zaišće. Evo, dao je i nama lipu starost i ‘rabrost. Ne ćemo se bojat nikakvi virusa ni bakterija. Nemaju k’o zera.
– Ne ćemo, Anđe! Ne ćemo priviše ni propravljat, ni zamirit, ni zavidit. Polako. Proć’ će i ova nevolja. Sve su prošle.
Iva Bagarić/Tomislavcity
