Blagdansko ozračje i novogodišnje želje uvelike su zasjenile vijesti o potresu s Banovine. Manje je tako pripremljenu zdravicu u desetercu „na dobro vam mlado lito došlo – a sve loše s onim starim prošlo“, zamijenio tihim monologom.
– Nema ništa lipše od ugrijane kuće i kave na stolu, još kad se išijas primiri pa te ništa ne protiska – Manje je tako, neizravno i izdaleka, zahvaljivao svojoj Anđi na uslužnosti i brižnosti oko kućanskih poslova pripisujući i Anđinu radišnost svojim zaslugama.
– Svi smo mi malo bolji kad gledamo tuđe teškoće – i Anđa je vodila unutarnji monolog ponukana aktualnim vijestima – ima još dobra u ljudima, samo ga prije probudi tuđe zlo, nego dobro. Gledajući tuđu nevolju, počnemo cijeniti svoju običnost – filozofirala je Anđa nesvjesna tog čina, usudila se i proricati:
– Volila bi’ se ne sitit, ali me stra’ da ‘oću. Lako se u nama zapali milosrđe, ali brzo splasne. Domalo se zasitimo i posustamo, i na nevolju se ljudi naviknu.Teško onom koga zapane. Triba molit za providnost i ustrajnost u dobru, kuma Mara već moli krunicu na tu nakanu.
A prvi i jedini čestitari Nove godine u Manjinu domu bili su kumovi, Mara i Jure. Odnedavno se redovito druže jer su preboljeli koronu. Itekako cijene trenutke zajedništva što su im dugo bili uskraćeni. Zahvalni su za njih, zato su pozorno slušali kuma kad je digao čašicu rakije desnicom:
– Prođe još jedna godina! – započeo je Manje umjesto zdravice – ova bi se mogla zvati „zla godina“, bit će da nismo bolje ni zaslužili – govorio je pomirljivo nazdravljajući kumovima.
– Ih, da je po zaslugama, propuntala bi se cila zemaljska kugla – nadoda Jure stresajući se od rakije i po običaju zadnji gutljaj bi izlio na dlan pa protrljao ruke. To je njegova stara navika što se u ovom vremenu pokaza dobrom, kao aktualna dezinfekcija.
– Ne daj Bože doživit što se more priživit, govorila bi naša strina – Mara započe u svom stilu, unoseći u tešku zbilju i dašak optimizma – uvik je bilo teškoća, samo ne bi svakoga sustigle u isto vrime. Naš svit je svašta podnio, od rata i stradanja do gladi i progona svake vrsti. Meščini da nam je sad najlipše, koda smo u Božjoj milosti.
– Godina je bila da Bog sačuva – Anđa ugrabi priliku iskazati naglas svoje mišljenje – ne bi virovala da nisam doživila. Bojiš se ljudske blizine, a crče za njom. Nisam se tri miseca ni s kim upitala kako triba, već nako izdaleka maneš rukom, koda je guba na tebi pa poručuješ „ne primiči!“. Ne ponovilo se nikada! Ma, evo vidiš, uvik ima gore! Mogu doć i dvi nevolje zajedno.
Mara se na trenutak zamisli, odahnu i okrenu priču u drugom smjeru. Sjeti se i dobra koje im se dogodilo.
– Nije sve crno, ljudi moji, bilo je i lipog – nasmija se blago pa potisnu prisutno malodušje.
– Ove godine nam se rodilo dvoje unučadi. Mala Sara, okruglaste i sitničave glave, a rumeni’ obrazića, crmpuraste kosice i okica, lipa k’o slika. U Ante se rodio sin Ivan, od naramka, krupne zametice, k’o od briga odvaljen, radosna mu baba. Za Uskrs će i’, ako Bog da, vamo krstit.
– ‘Ko zna do Uskrsa?- sumnjičavo će Jure – ‘ko li živ, ‘ko li mrtav?!
– Ne znam ni do sutra?! – spremno će Mara- ‘ko zna što nosi dan, što li nosi noć? Triba bit pripravan!
Iva Bagarić/Tomislavcity
