Susreti su oduvijek bili prilike. Tako se Mara u blagdanskom susretu obrati priji Jagi:
– Tribalo bi sastavit stan i otkat pelene i povoje, rodit će nam i ćeri i neviste? Meni je tkanje vrića u četiri nita zamantalo, u dva bi se mogla i natirat.
– „U dva nita znade i manita, a u četri ne zna ni pametna“ – izrecitira Jaga poznatu pjesmu nastalu na dugogodišnjem iskustvu seoskih žena pa začini:
– Ja nisam okastila sastavljat stan, ni tkat povoje? Tkala sam prvoj unučadi, ima toga u moji stariji nevista, nek Anki sastave. Doduše, u Venke će bit dvi spiše u pelenom, ali nek malo poskoči i odma propere, dosta joj ono što je odnila u komari?
– Nu prije?! Oklen ti znaš da će opet bit spiša? – Mara se malo zategnu u govoru.
– Znam, nešto mi se kazuje? Bože sačuvaj, da ja štogod gatam? To je grijota, već nako, ositim. – tvrdila je Jaga.
– Ne udi, Bože ti samo da bude zdrava i čestita! – Mara se zagrijala za raspravu – kako pisma kaže „prve ćeri, poslidnje sinove; nek neviste ne zatiču zave; nek u rodu ne zameću kavge“, a svak zna šta bi mi volili? – pa poentira – ali nije kako mi oćemo? I nek i nije!
– Tako je! – potvrdi Jaga ponosna na svoje proricateljske sposobnosti – Bog je stvorio i žensko i muško, samo je žensko dite – tuđe dite. Ako se uda daleko, ni na sprovod ti ne dođe. Opet, ako se uda blizu, more i zamantat.
– Tako je govorila naša strina – Mara će šaljivo – „sritnija bi bila da mi je otišla u Zvirnjaču, nego u komšiluk!“
– Ja svom ćaći nisam na sprovod otišla – Jaga veselje naglo zamijeni sjetom – umro zimi u najvećoj pušaniji, nisu mi ni došli kazat, nije se moglo. A moja jetrva Cvita ode u svoji jednom u tri godine, ne da dalečina.
– Već – vrati se Jaga započetoj temi – ne triba ti sklapat stan, ni tkat povoje, okoju nam je se mučit? Nek mlađe jame od stariji nevista. U vas, u Dočanim, voda blizu, živa zgoda. Čim se dite uelaći, provuci kroz vodu i na pozidu?
– E kad si kod vode, pripovidit ću ti jednu? – Mara živnu zbog prijine odluke – u nas pričaju kako se rđav momak iz Dočana lakše oženi, nego dobar iz Brižana. Tako je jedan naš glotan momak isko vašu lipu curu? Ona se zatezala, nećkala, a najposle prigela kad su prosci spomenuli vodu ispod kuća.
– Dosta je se momaka moglo lakše oženit zbog vode i šume – potvrdi Jaga – a Plemići su, eto, bili na dobru glasu zbog torova i ovaca, gazdinska kuća.
– Gazdinske vam kuće? – Venka će pomalo povrijeđeno – zatežeš se tkat nove povoje koda nemate od čeg?
– „Krpež drpež kuću drži“, moja Venka – spremno odbrusi Jaga – ne triba prigonit. Ja sam svoji četvero podigla s pet pelena i tri povoja i šta vam fali? Niste ostali okraćeni, već svi ko od briga odvaljeni!
– Ne priliči gazdinskoj kući krpež, majko! – prosvjedovala je Venka uzvraćajući majci istom mjerom.
– Jakuće? Piše li i u Svetom pismu da se „ni kralj Salomon u svoj svojoj raskoši ne obuče kao jedan od nji’?“
Iva Bagarić/Tomislavcity
