– Je li dici završila ta ojlajlajn škola? ‘Oće li se Marijan krizmat? – pitala je Anđa nevistu na telefon napominjući kako bi dici lipše bilo na čistu zraku, nego u stančiću.
Slušajući je Manje je vrtio glavom pa joj, po završetku razgovora, uputi dobronamjernu kritiku.
– Nisi dobro izgovorila tu stranjsku rič, smijat će ti se nevista. Okoju se unosiš u ono što ne znaš? Mogla si lipo kazat „škola na daljinu“. Tebi se drago prikazat, a jezik ne sluša, spleo se , jedva kutarisa.
– Nemoj ti mene uvik korit – ljutnu se Anđa – ja sam malo išla u školu, a u sve se razumim supiliku.
Probuđena sujeta ne dade joj mira pa nastavi raspravu.
– Ja sam sobom znana. Ništa mi se nije tribalo tupit, sve od prve s’vatim. Doduše, neke su mi riči zanovetne, ali i to svladam kad se sticam. Koliko sam se jačala s valkutetom pa sad vrcom reknem – fakultet, i reprezentacija mi bilo mučno kazat, rezempretepacija, dugo sam zaplićala, ali nisam popušćala dok nisam svladala. Sve se more naučit ako imaš volje i ne žališ truda.
– Di bi bila da su te školali, moja Anđe!? – našali se Manje – ja sam knjigu cinio, ali mi je bilo mrsko otvorit. Više sam volio kopati, nego učiti. Jedva me krizmali jer sam slabo znao vjeronauk.
Zagleda se Manje na trenutak u Anđu pa otplovi u sjećanja kad je kao dječak krizmanik išao na doček biskupa. Sjeti se rukoveti poljskog cvijeća kojim su mahali biskupovoj pratnji. Dan uoči krizme imali su ispit iz vjeronauka. Manji je to bio jedini i najteži ispit znanja, zadugo se pričalo o njegovim odgovorima. On ih nikada nije zaboravio.
– Naučio sam ja nešto dotrina napamet, ali biskupov izaslanik me iznenadi pitanjem: „Je li Kain ubio Abela ili Abel Kaina?“ Ja se zbunio pa onako po duši odgovorim: „Ja ne znam ni da su se pobili!“ Smiju se dica, a i pop se natrže smijati. Onda se uozbilji i postavi mi drugo pitanje: „Gdje su Marija i Josip pronašli Isusa?“ Zateče me skroz, vrpoljim se ja i osluškujem ne će li mi kogod šapnuti, i vidim Juru kako mi pomaže pa odgovorim kako sam čuo: „U haremu su ga našli!“. Opet mi se smiju, Juri muka što sam krivo čuo, haremu umisto hramu. Vidim ja kako se jedni vesele mom neznanju, a drugi me žale, svakom piše na licu. Sve se uskomešalo oko mene, župnik vrti glavom i brani me, govori kako sam poslušan i čestit, kako mu pomažem u poslu. Propadam ja u crnu zemlju i mislim se kako ću kazat u kući da me ne će krizmat. Žao mi šupljeg kolača što kum kupi kumčetu, žalim i za užinom u crkvenoj ogradi, a mater skinula pršut i pričala o ušćipcim što će ih jutri ispeći i poniti. Svašta mi se roji u glavi, zazivam u sebi svetog Antu i trepim od novog pitanja. Zagleda se pop u me pa mi postavi još jedno, kako reče, lako pitanje : „U što je Isus pretvorio vodu u Kani Galilejskoj?“ Koda me sunce ogrija, spremno i odrišito odgovorim: „Isus je pritvorio vodu u vino da se svatovi vesele.“ Razveseli se župnik mom odgovoru pa mi klima ohrabrujuće, a onda mi postaviše još jedno: „Što je Isus tada učinio?“ Malo se ja počeša iza uva pa nastavi, uvjeren da to znam: „Učinio je dobro djelo, kakvi su svatovi bez vina i veselja.“ Naveliko sam se začudio kad rekoše kako je to bilo prvo Isusovo čudo. Vidim ja da me se ne će lako okanit, smijucka mi se, zagleda me, a dica se zabavljaju. Najavi mi zadnje pitanje :„ A znaš li tko je Isusa osudio? Kako se zvao onaj Rimljanin?“ Skastio se Jure i ziva bez glasa, pa se ja usudi reći kako sam razumio: „Pilot!“- ja i Jure smo čuvajući janjce maštali o pilotima i letenju. „Da, Pilat ga je osudio“- potvrdi pop, ne čuvši dobro grešku u mom odgovoru. Onda šapnu župniku kako se mogu krizmati. Nikad nisam bio veseliji.
– I šta ti kum kupi? – Anđa će radoznalo, iako je znala odgovor na postavljeno pitanje pa sama odgovori.
– Ništa! Tada se nije ništa kupovalo naveliko, već pišća ili malo ogledalce u Kaurka, ili šuplji kolač za pola dinara. Natakni na ruku i žuljaj, a kolač tvrđi od kamena.
– Ne sićam se kumova dara – nastavi Manje – ali se dobro sićam biskupa i kape, biskupova šćapa i bilog rupca što mi ga kum sveza po čelu poslije pomazanja. Nisam zaboravio ni biskupovu ruku na obrazu, prilično je zazvonila. A onda ručak na ledini u crkvenoj ogradi, mater riže pršut a rodbina zasila. Ne sićam se čestitanja ni darova, samo matere kako mi brani odvezati rubac s čela. „Nek ti se dobro primi!“, govorila je.
Iva Bagarić/Tomislavcity
