Oženio se Luka, Šimin i Kajin jedinac. Smjestio se u novi i prostrani dnevni boravak s roditeljima. Sve bijelo i prozračno s pokojim detaljem ukusno raspoređenim na velikom prostoru. A u jednom kutu velika kineska vaza što ju mladenci dobiše od kumova kao vjenčani dar. Zbog te vaze u kući su zavladala nova pravila ponašanja što ih baba Janja nije mogla razumjeti:
– Čudan sud? Baško nekadašnji stap. Stoji prazan u ćošku i ne smiš blizu k njem. Vele kako je to skopocino i vridno. A one figure po sudiću imaju isansko obličje, a glavu čudnovatu pa zmaj ognjeni riga vatru, tičurina svaki boja. Meni sliče na đavlije kolo, samo ne smim to prid mladim govorit – u povjerenju je baba pričala staroj susjedi, one su se razumjele.
Staro pokućstvo odloženo je u drugu sobu namijenjenu babi Janji kako bi uživala u miru sa svojim očenašima. Plan je u potpunosti uspio, baba je kunjala u svojoj fotelji dok su se u novom dnevnom boravku izmjenjivali i vodili dugi prazni razgovori. Ako bi tkogod slučajno upitao za babu, dobio bi objašnjenje kako je u drugoj sobi, nanovo namještenoj i kako ima i svoj televizor, a onda bi dodali i onu, uvijek istu završnu: „Tamo joj je i lipše.“
I baba se pomirila s novim smještajem, iako je čeznula za društvom i razgovorom kao i svako živo biće, nije proturiječila.
– Šta staro čeljade zna? – govorila bi sinu Šimi – nek’ je mlađariji po volji. Budite vas dvoje uz nji’, lipo se gledajte s nevistom. Svi smo joj se veselili „k’o ozebo suncu.“Samo, Bože daj, da joj ne izmodirate, a lako je za me. Ja sam naučila čamijat sama sa sobom.
– Ja ću tebe obać svako malo, stara! – tješio bi je sin – sad je tako vrime. Svak oće svoj mir. Pa, eto, kad meni i Kaji nije moglo bit, neka naš sin uživa. Nas dvoje se sklonimo čim im dođe neko u goste. Doduše, Kaja se malo zateže, priupitiva, rada bi pomogla nevisti pa joj izriže pršut, ugrije vodu za kave, nanese na stol svega i svačega, nek se vidi da imamo. Šta će, k’o mater? – Šime se zanese u pričanju i ne primijeti kako ga majka pozorno prati i tiho uzdiše. To su oni trenutci kad sami sebe svjesno zavaravamo misleći kako ćemo mi svoj život urediti bolje, nego naši roditelji. Svi to prožive. Stoga ni Šime ne reagira kad s majčinih usana polete riječi:
– K’o mater! Neka im ugađa i triba. Bože, da se ljubav vrati!
Šime se tako zanesen u pričanje često prisjeti anegdote iz svog života dok je radio u Njemačkoj. Pa znajući kako mu je najvjerniji slušatelj majka Janja, ispriča joj je više puta, ona mu to ne zamjera. Jedva dočeka kad ga ugleda na vratima svoje sobe dok u novom dnevnom boravku odzvanja graja mladog, veselog društva.
– ‘Vako smo mi živili u jednoj staroj zgradi u Njemačkoj. U sobi bi nas bilo po dvojica, a na katu bila samo jedna kupaona. E, pusta tutnja uvečer kad dođemo s bauštele? Onda bi prilazili jedni drugima, na silo. Uvik neko nekoga traži i samo čuješ: „Andere Zimmer!“ – na babin upitan pogled, pojasnio bi – to znači „druga soba.“ Tako bi se vrata otvarala jedan sat – dva, onda bi pospali k’o klade, kokad bi se umorili radeć od sunca do sunca. Ali, nigdi ja nisam lipše i slađe spavo k’o na onom žičanom krevetu u Njemačkoj. Sad mi se ne da oka stisnut, džaba skupi madrac i jastuci iz ‘poteke, ne će san na oči.
– Prikrsti se, moj sinko – majka mu uputi blagi savjet – odgoni od sebe tešku miso. Evo, nemaš se potribe ni brinut, Luka nam čestit, a i nevistica supriliku.
– Nije do dice! Nije ni do čeg, već ‘nako, dođu neke misli, razuzmu glavu, bezveze.
– Ima jedna kratka molitvica svetom Jozipu – posavjetova ga majka – ja je izmolim prije spavanja i lipo zaspem i ne klapim grdne snove, znam je naokorič, a ima zapisana i na ‘voj sličici – pokaza mu svetu sličicu izvučenu iz starog molitvenika.
– Molim ja, stara – pravdao se Šime – Kaja ne propušća večernju molitvu, ali oboje se zadugo okrićemo u krevetu. Došlo je to u vrimenu, svak se žali. Ja najlipše zaspem obdan, ovde kod tebe, na starom kauču.
Tako bi Šime, silom prilika, provodio vrijeme s majkom. A kad bi im se pridružila Kaja sklanjajući se mlađariji, Šime bi ponavljao onu svoju: „Andere Zimmer, Kaje!“
Iva Bagarić/Tomislavcity
