Ža mi je brudit
(crtice iz života)
– Koliko traje ta tvoja misa, a majko? –odmah s vrata zaleti mater gladni sin – klapac svojih petnaestak godina. – Crko više od gladi!
– Pa, je s vidijo kiseli kupus i meso na šporetu? – čudi se ona.
– Neću kiseli kupus! – podiže on ton – Znaš da ne volim kupus.
– Pa, ti idi meso, nu!
– Neću! Bazdi po kupusu.
– Ojmisusovo! Nema ništa lišpe od suvoga mesa, bolan!
Dok ga tako nutka, a on se nećka, stavlja ona lonac s kupusom na stol, pa se s poklopcem u ruci, naginje i duboko udiše opojni miris.
– Mmm… mrtva bi ga usta ila! Nu probaj! – pruža mu komad suhoga mesa iz koga se puši i od njaga zamirisa cijela kuhinja.
– Mogla si, malo za promjenu, napravit pitu! – mršti se razmaženi klapac.
– Misusovo ti bilo! Pa, nedilja je… Toka pravit kupus, nu.
I dok on nezadovoljan, s treskom otvara hladnjak, pa burlja li burlja, ona mu, kroz zalogaje, prepričava di se zadržala.
– Svratila malo kod kume… Ajde – reko – nisam dugo bila. Kad ona gleda televiziju prez tona. Pitam što je utišala, a ona veli: Ma, samo da se ništa vrti, ne gledam ti ja to. A, i da ne probudim mujsu. – govori šapćući, pokazujući glavom na mačku što se sklupčala u kartonskoj kutiji kraj šporeta. Ja u smij, a ona se ko prednu – i gleda u nju da je nisam probudila. Haha. E – reko – ne bi ni dite tako, a ona veli: „Akoš mi virovat, kuma, kad ona spava ja sve odan na prstima i pazim da ne klapam suđem. Ćorijo ko te laže! Ono, meščini da njoj ni televizija, ni klapanje ne smeta, a ja jopet ne mogu klapat dok ona tako lipo spava. I sveodan na prstima. Ža mi je brudit.
Mo, nu kako se sklupčala, ko klupko… A, da vidiš kako je umiljata-a! Ccc… I pametna, da viš… sve ona znade i razumi! Sve! – govori kao o nekom advokatu, jal doturu. A, sve šaplje da ne probudi mujsu. Haha. E – reko – Gospe moja, šta li ti vaktile kad su mačke bile korisna radna snaga i po vazdan lovile mišove, a sad… A, opet šta će sritna kuma… nako sama, pa joj, sritnici, mačka pravi društvo. Nije se čudit ljudi moji! Nije!
– Pa, zašto se onda stalno čudiš! – nabusito će sin bacajući na stol kobasice, salame, sireve…
– Eno… ja u drvo, on u kamen. Pa, to i kažen – da je sritnica sama, pa…
– Pa, ne vole samo samci mačke i pse, nego svi normalni ljudi! – namjerno ju on bocnu.
– Normalni? Nači, ja nisan normalna, a? Malo mi što ranim sve vas, pa ću još i mačetinu ili ćuku! – planu mater brišući dlanom masna usta. Kad budeš zarađivao slobodno sebi uzmi sto mačaka i ćukova. Ja i, bome, ne ranila!
– Bla, bla, bla… Nije riječ o hrani, nego ti ne voliš životinje, o tome se radi! – viče sin. – Nikad ih nisi volila! Nikad!
– Ne volim, pa… – isturi ona bradu prema njemu i podiže obrve.
– Pa, znaš ono; ko ne voli životinje, ne voli ni ljude. – pobjedonosno će on misleći da ju je nadigrao.
– Mo, je li ga?! A, šta je s onizim ko ne voli mater, a? Šta njima sleduje? Aja?
– Daj, nemoj sad s tim svojim forama? – on će kroz zube odmahujući rukom.
– Nisu to nikakve fore. Lipo te pitam! Nači, mačetinu se ne smi ne volit, a smide se ne volit mater. A? Jel tako toka sina? A? Reči!
Za cijelo to vrijeme nije prestajala glodati slasna rebarca i oblizivati slasne, masne prste.
Klapac napravi prezrivi izraz i iziđe s treskom bubnuvši vrata.
Sad je li zbog kupusa, zbog mačke ili jednostavno zato što je klapac, ni Bog valjda ne zna.
