Ne zna za ljudstvo, pa to ti je
(Crtice iz života)
Nisu rijetki ljudi koji znaju za ljudstvo, ali ih je malo koji, kako baba kaže, „uvik oće pravo“, kakva je i sama bila, a to, naravno, ima svoju cijenu.
Ponekad, kad bi čeljad tokalo na ispovid, o velikim blagdanima, dugo bi mozgala ne bi li iskopala kakav grij. Ta, nemeš doć prid pratra i reć da nisi ništa sagrišio, nu.
Srićom je uvik imala jedan adut u rukavu, pa kad se ne bi duisala ničeg drugog, uvik je mogla reć kako je unuki pritila da će je reć ćaći, a nije rekla. Nikad nije rekla, naravno.
Sad je li to grij…?
Kao i sve koji ‘oće pravo’, ljudi su je poštovali, ali nisu baš često tražili njen pravorijek.
Sritni je isan nekako skloniji onima s kojima se može do sitosti „nalajat“ nekome ko mu je stao na žulj (ili, ne daj bože, na kurje oči).
Ko oće pravo, bolje da mu s tizin ne izlazi na oči. Pa, ja.
Eno, sritna baba skoro i pratru dokundučila sa svojim: „Nisam je rekla!“, pa se jedared iznenadio kad je vidio kako je zajapurena da joj se sve puši iz ušiju.
Šta je reć?
Saj ti reć, moj velečasni!
Naručila ti ja od jednog što gonja drva, za zimu rastova drva. Kad on dotra bukova! Ujmoca i Sina… Pa, to je – reko – bukovina, jadan ne bijo.
Kaže on: „Pa, ja. Kako smo se i dogovorili!“
Ama, kakva te – reko – bukovina, đa te ne bi… Ja vika ložim rastovinu. Bukovina ne valja crnom đadru! To vlažno, to neće da gori, to dimi ko…
On ukumijo da sam rekla bukovinu… Što mi svist nije zašla. Jedino – reko – da nisam sa svojom, možda bi naručila bukovinu. Mo, ne bi ni tada! Jok! Kakva te bukovina, rđo ne bi li!
To ti je, moj velečasni, kad niko oće krivo! Di li – reko – rastovina! Rastavilo, bolan, ko nebo i zemlja! Džabe ti! On svoje, ter svoje… da sam tako naručila. Pa, de reči!
Ne bi ti – reko – bukovinu, moj ti čovik, da mi je džabe daješ! Eto ti! Ne bi, očiju mi! Al, kad neko ne zna za ljustvo, džabe ti je! Rđa od čovika, kažen ti!
„I uze li ti bukovinu?“ – našali se pratar pomalo uživajući u „pravoj ispovidi“.
„Bukovinu…!?“ – zakrsti se ona gledajući ga u čudu. – Pa, znaš li ti, velečasni, kako bukovina dimi? Znadeš li?
I tako mu natenane ponovi cilu povijest njezinih jada; šta ona njemu, šta on njoj; šta na to ona, šta on…
Sritni se pratar više struno slušajuć. Nemeš se kutarisat!
Na kraju joj reče kako je kršćanski opraštati, a Bog će već suditi.
– A, lako ti je to reć, moj velečasni! – namršti se ona. – Pa, diš mi bukovinu uvalit pod rastovinu, de? To ti je, velečasni, kad neko neće pravo, pa to ti je!
Bojeći se da će ponovo otpočeti litanije, fratar podiže ruku glasno izgovarajući odrješenje.
Babi biše krivo što mu ne reče kako danas ljudi ne znaju za ljustvo, pa to ti je! Kokad Bog nije tako zapovidijo. Sto nasto nije!
(Foto: Ramski vjesnik)
