Došo đak i’škole, pa cili bogovitni dan dreči na vas glas:
“Čuj kako jauče vjetar
kroz puste poljane naše
i guste slojeve magle
u vlažni valja do”
Baba u početku šuti.
Poslije desetog ponavljanja ukumila unkat.
Kad je zaustijo jedanesti put, ne mogaše više slušat.
– Dobro, bolan, jel sad dosta toje dreke?!
– Pa, pa…nisam još naučijo! “Čuj kako…!”
– Ma, utrni više, kumim te Bogom! Provri mi na vr glave i ti i vitar! Malo mi vitrine i prez toga!
– Ali, ali…baba, moram naučit tu pismicu napamet!
– Đatodnijo, pismicu i ko je ižinja! Šta imaš od pismice, de?
Mali se na tren zamisli…(hmm, stvarno), pa, ne znajući šta bi babi odgovorio, povika još glasnije: “Čuj kako jauče vjetar…!”
– Ama, ne javuči toliko, grla te ne odniće…srce mi ušćuknu, bolon ne bijo!
Dite se smije, pa nada još glasnije: “Čuj kako…!”
Baba mu zatvori usta dlanom.
– Čuj…! A, da tebi tvoja baba dadne pregršće lišnjaka da rskaš, a?
– Jeee! – razdraga se dite i baci čitanku, a ona se, u sebi, zavaljuje sveton Anti što se duisala lišnjaka.
“Nemeš, stro, više slušat! Probi uši, vala! A, da je to ičem, ne bi isanu bilo krivo. Pa, ja.”, pojasni samoj sebi grabeći uzvršeno pregršće lišnjaka iz starinjskog kuvera iz koga se širio opojan miris jabuke, koja čeka svoj sritni trenutak izlaska iz babine tamnice.
Dite se zabavilo lišnjacima i skroz zaboravilo pismicu.
Sutradan došlo plačući – dobilo jedinicu.
Baba se zanebesila.
Unuk joj vika bijo odlikaš; kakva te jedinica snašla!
Kroz suze joj reče da je zbog one pismice.
Zastade ona u čudu, pa odma’nu rukom.
“Đatodnijo i njizi i njijovu pismicu! E, neka si je, beli, dobijo!
Mali i dalje šmrca.
– Dojti da tebi baba ništa dadne!
Sunce ga ogrija i suze mumentalno ispariše.
Šta ti je pedagogija!
Biralo me/Tomislavcity
