Prid kućom, u prančioku,
rasprostrla baba požutile slike.
Žmirkajući, zagleda se dugo,
čas unu u desnoj, čas unu u livoj ruki.
Priko međa pustoga zemana do vinčanja, kad je nako “zelena” virovala da je srića za vazda.
Maramicom na modre kockice u drćavim prstima suze zuzbija.
“Ee…grdna rano moja!”
Nisam te se još ni nagledala, muko moja..!
Ištom san ti “bilinu” skinula kad me gorka crnina zavila…”
Vršcima traveze tare krupne suze,
ljubeć uspomene na odavno prohujalo
sritno vrime…
Dugo još šutke gleda, pa s uzdahom položi na krilo i tek ovlaš takne prstom, kao da se, ‘ko zna koji puta, prašća, u olujnoj tišini srca, kako je i svikla, od kad joj se vrime, zanavike, razderalo na dvoje: na prije i poslije Bleiburga.
U procjepu, kao bezdan,
zjapi razvalina vrimena i srca.
Biralo me/Tomislavcity
