Došla baba u veliki grad, kod sina, pa izjutra ošla malo do obližnjeg parkića.
Kad se vratila, već s odnika viče: – Ama, mili moji, rekla bi van, al mi se nejte virovat…
Ukućani se zgledaju među se. Misusovo, šta li je…
– Ma, išla malo tute di se dica cuninaju…
– U park?
– Ja, ja. Nunde di dica skaču; kad, moj brate… Prođe nika čovičina; tri metra priko leđa, a uz nogu ništa ko mače, miš, šta li je…
Zaori grohotan smij. Baba se lecnu.
– Ćorijo ko laže, et! – zauze obrambeni stav – On ki gora, a uz nogu ništa, ev, vlišno malešno – pokazuje raširenim pedljem.
– Pa, to je pudlica, baba. – hihoće unuka.
– A?
– Pudlica. Mali pasić.
– Mo kakav te pasić, Bog s tebon! Ko da ja ne znan šta je šćene. Ovo ti je ništa između mačke i miša. Da je mačka – nije; da je miš – nije, a jopet…
Na sveopći cirlik zastade, pa okrenu negodovati…
– Mhm, mhm… Slobodno vi nemojte virovat, babi…
– Ma, pašče, bona baba. – umiša se nevista, ozbiljnim tonom – Imaš ti danas paščadi, iss…
– Ma, ćorila ja ako je ono pašče! – uzvrpolji se. – Ono ti nije ni vidilo paščeta, Bog ti da! Ma, nema vlišašno, et. – opet pedljem pokaza dužinu – I ni ti je ono bilo šćene. Jok.
Smijući se, unuka joj priđe s mobitelom u ruci.
– Evo, baba… – pokazuje – Je l izgleda tako nekako?
Baba žmirka i žmirka, pa malko odskoči, dok je unuka listala slike čudnih pasića nalik mišu i mački i kokoši, samo ćuki jok.
Tako je nekako baba komentirala ono što vidi.
– I to tebi ćuko!? – nakrivljivala glavu čas na jednu, čas na drugu stranu – Ujmisusovo, missovo!
– Ja, ja. Ćuko. Oš još? – upita dok se ona, dugim, otegnutim kretnjama, krstila livom priko desne. Nako pri sebom – Ako je to ćuko, šta je undan miš, Gospe moja! Ta, od kad je pašče manje od miša, de..?
Svi se smijali dobacujući šale i dosjetke, samo njojzi ne biše nizere smišno.
I što se, sritnica, više trudila, dokazati svoju tezu o pravoj i krivoj paščadi, to im bijaše sve smišnije.
Najposlin se zakrsti i od njizi i njijova smija, pa otra u sobu čitat molitvenik koji je, srićom, donila sobom.
Biralo me/Tomislavcity
