Oklen partizani
(humoreska)
Uvelo me unutra i silo pokraj nike babe. – priča baba.
Gledam nako – ne poznam isana. Ništa đuturumčeta, et. Zvirla okolo, maše, žrnja se na stolici…
Klimne mi glavom, a ja upita oklen je. Veli iz Splita.
A – reko – lipon iz Splita došla! A, vala ti Bože. A, koje si godišće?
Reče ona, ali nisan dobro čula. Čudo krezova, pa…
– Imam sto jednu godinu, viče ona.
Stotinu i jednu godinu?!… – zinu ja. Što mi svist nije zašla.
– A, ti? – pita ona.
– Nem ti ja upola toliko, moja ti. – kažen ja – Sedandeset i sedam mi je tek. Gonin sedandeset osmu. Moš mi – reko – mater bit.
Meščini da me nije razumila. Pitan ja je l ona baba od predsidnika, a ona ti se iskoseri na me ko…
– Ja san – veli – partizanka. I nemojder me vriđat baba! Partizanka! – priti na me prstom – Znaš li ti šta to znači?
Ja se zakrsti… Gledan je nako i ne mogu sebi doć. Partiz… partizanka? – krstin se u nevirici – E, – reko – imaš se i sučim valit, rđo!
– A, šta se ti čudiš? – osorno će ti ona – Ko ti je oslobodijo svit veda mi – partizani, a?
Oslobodili! – prikrsti se ja – Partizani?
– Partizani, ja ko drugi? – unila mi se u lice, a sva bazdi po češnjaku.
– Partizani? Oslobodi ne uvedi… Oni šejtani što su mi pokojnog čovika ubili… toji partizani?
I jopet me nije razumila. Ko nagluv đuturum, bona. To jedva oda i jedva zameće jezikom, ali džabe ti… trokata li, trokata. Sve ništa o tojim pogrdama, partizanima.
– Ja sam ti veli, poslidnja partizanka sa Sutjeske. Privijala sam, veli, druga Titu kad je bijo ranjen, ukumila ona.
– Titu?… – zakrsti se ja – Onog šejtana?
A sve me popale ježurine po cilon tilu. Stra me da mi se sve ovo ne klapi. Da morti ne umirem…
A, ona mi se sve unosi u lice, grandža rukom, pa Tito ovo, Tito ono…
Ama – reko utrni, *** te Tito, ti njega! – opcujem ja. Evo mi se sve stužuje, vako na ćesrce!
I oklen sad partizani, de?
Ona, đuturum, ništa ne čuje, pa vika isto, te isto. Ja sam s partizanim oslobodila svit. Ja, ja! – ponavlja.
Ama, kani se ti mene, Bog ti lipi da! Udavi me – reko. Ćorijo ako neću zvat ovog momčića s puškom, ako me se ne okaniš. Uvitiljilo mi, vala!
„A?…“ – viče ona.
Ko gluvo, moj brate…
Odmaknem se ja na drugu stolicu, a ona za menom, pa jopet kako su ona i partizani ko svit oslobodili.
Mo, *** te partizani! – jopet opcujen i krstin se livon priko desne! Kan me se, pogrdo, da bi li pogrdo!
Tila san reć koju zdravomariju, a šejtanica me, evo, pometa.
Skočin se i vrcom tamoke, onom dečkiću s puškom.
Taka i taka stvar – velin ja – sritni se isan od nje ne mere ni prikrižit kako Bog zapovida.
Utom me niko jami ispod pauze i odvede lipom tamoke – u zadnji red.
Ja vičen da neću otalen ništa vidit i da nju triba vamo, a mene tamoke, u prve klupe – da se moj sin borijo za Rvacku… I sve tako…
Ništa oni.
Ostave me tuden tako da pod milin Bogom ništa nisan vidila.
Ko za đavla – baš isprid mene zasijo jedan s velikom glavurdom, tako da sam samo njegovu ćelu vidila, eto ti.
A, ona, pogrda, tamoke, naprid – ko ago i bego.
Ma, da mi je se bilo dosukat nigdi nasamo… Mm… Ja bi te krstila!
Da san znala ne bi ti ga išla!
Džabe prislačit misno ruvo!
I ošta mi je da mi nika tamo pogrda vadi mast, de?
Satrala, vala, Boga u meni, et!
Eh, da joj je baba umila reć: Neka tebe… “Boj se Danajaca i kad darove nose!”
Ma, tako i tako, ne bi đuturum čuo. Pa, ja.
