– Baba, jel postoje visise?
– Misusovo, kakve te višćice spopale!
– Pa, pa…na teve, tamo…
– Mo, manjka ti višćica, bona…sve pute noge.
– Di?
– Eto, svi toji na teveju, kuš gori višćica od njizi. Dovitiljiše više sa svojim nadovidanjem. Nalet ji bilo od mog Boga, et!
– A, noć visisa?
– Đa ti noć višćica! Nemaju pametnijeg posla, pa ižinjavaju. Ta neće se privarit, pa stavit nešto naoposum, ne boj se. Same manitašćine.
– A, one, one…tikve-e? I sviće…!
– Tikve?
– One, one, vako…
(Pokazuje zaokružujući oči prstima i plazeći jezik)
– Plašaju dicu, šejtani.
– Vidla sam na teve-ee!
(Još jednom pokazuje iskrivljujući lice u grimasu)
– Nemoj ti, svoju babu plašat, oko moje! Đadru oni i njijovo basanje. Svit, bona, zali, pa više od bisa ne zna šta bi.
– Ha…?
– Mo, nu ti vidi… Nači iščevrti zdravu tikvu i pravi strašilo…pa di se isan ne bi krstijo, de….!
– Vako ona, baba…
(Pokazuje grimasu)
– Mo, džabe botalit tikvu, a zašto – za toje budalašćine. Ujmoca…viš odman da to nije sa svojom. Kad tojo vidiš, ti se lipo prikrsti i odmakni, nalet ji bilo! A, tiš sutra, lipo, sa svojom babom na greblja. Zapalit sviće i pomolit se za duše pokojni…oš li?
– Jeee!
– Pa, ja. Pušći toje budalašćine o višćicom, iđemo mi spremit sviće i cviće i…i daće ti baba jednu karamelu.
– Jeee…
Biralo me/Tomislavcity
