Vrime je Dnevnika.
Baba, na iglama, pogleda na sat čekajući “vrime”.
Ne bi ti to propušćala, “ma, nema ti para”!
I nakon što se kutarisala poljskih radova, navika ostala.
Kad ništa, bar će znat ‘oće li južina i ‘oće li joj kako oćutit križa.
Ako ćemo pravo, njezina su križa pouzdanija od službenih meteorologa.
Nikad se ne privare.
Bir oćuti leđa, zna da će “mina”, al’, jopet joj nekako drago čut “vrime” i gotovo.
Ukućani međuse komentiraju zatvaranje teretana i fitnes centara na koje prođe pola “Dnevnika”, pa baba priupita nevistu (da ne smeta muškadiji), “o čeme to trokataju…ovi na teveju”.
– Evo, čeljad žali što jim zatvaraju teretane, pa se nemaju di umorit i uznojit.
– Missovo…! – pogleda je svekrva ko da je čula kakvu tešku beštimu.
– Evo, čuješ… Žena nemere zamislit život bez teretane.
– A, šta je to…?
Zaori smij.
– To ti je umisto njive, motike, krampa… samo što se tude plaća da se uznojiš.
– Slobodbože! – krsti se baba žmirkajući prema TV-u.
– Pa, et, čuješ i vidiš sama.
– Kakve su ovo sprave?
– Za vježbanje.
– A?
– Na tom se, viš, istežu, protežu, rastežu…da se umore… da razviju mišiće. I to ti se plaća…a skupo ko…ma, ko i svaki luksuz, et.
– Plaćaju da se umore?! – ponovi baba misleći da se nevista šala.
– Ja, ja, baba. Plaćaju, plaćaju. I to masno!
Mogla je babu komotno ubit, bilo bi milosrdnije.
Blenula u nevistu i ostala tako, ko da ju je mokrom krpom zalandrala.
Reko bi ti, oduzela se, et.
Muškadija, uz glasan smij, potvrdiše rečenu sablazan.
Baba pogleda prema njima, pa u TV.
Šutke se dvatriput prikrsti, pa tek onda izusti.
– Ovi tuden, ko plaćaju nekome da se umore…to velite?!
– Masno plaćaju! – ponovi nevista da ne bi bilo zabune.
Ona se opet prikrsti.
– Ne virujem, vala, pa da me ubiješ! Ne virujen, et!
Nisu je zbunili smij i šaljivo dobacivanje.
– Pa, ko normalan plaća da se umori, de…manjka jin njiva i vrtala…!
– I staro i mlado, plaća, moja baba…čuješ na svoje uši. – raspirivaše nevista prastare du’ove zgaslih ognjišća – Šta se čudiš…pa, i unuk ti plaća za to! – pokaza glavom na sina koji se slatko smijao babinu snebivanju.
– A…? – trže se ona, ko da si je polijo ‘ladnom vodom.
Pogledom je tražila unukove oči očekujući da će se pobuniti; razuvirit je…spasiti svoju babu tolike sablazni.
– Mo, je li to istina, žalosna ti, neću, majka..?!
– Moram malo, bona baba…gle mi bicepsa…skoro ko tvoji.😄
Praćen grlenim smijom, podiže ruku tapšući po njoj, tobože se mršteći na otužan prizor mlitavih, zbog manjka teretane, nerazjačanih mišića. – Ne daju mi para ove škrtice! – požali se prokazujući “krivce”
– A…? – ponavljaše baba pitanje, neviricu, prepast, zgranutost…sve u tom jednom jedinom upitnom “a”.
Ni mu je povirovala, ko što nije ni oviman s “teveja”.
Odma’nu rukom i progunđa više sebi, nego njima:
– A, sinko, kaki je vakat izašo, nije se ničeme čudit, et.
Utom poče govoriti “vrime” i ona se ukipi, bez glasa, bez daha…
Nako nageta prema ekranu, zaleđena izraza lica i zaustavljene kretnje, ko da sluša najavu strašnog suda, djelovala je kao netom uslikana fotografija iz davno minulog vakta.
Poslim toga propovid o rđavu vrimenu i križim koja su već “oćutila i javljaju se”.
Prava šćeta što “vrime” smini nako ćustu temu.
Kokad bi se baba imala još štošta “naprišivat tizim manitašćinama”.
Biralo me/Tomislavcity
