U poslidnjih par tisućlića, kažu, nije se dogodio toliki tehnološki razvoj kao u par zadnjih desetlića.
Doslovno priko noći, uplovilo se u čudnovati svit interneta, pametnih mobitela, društvenih i inih mreža…
Iz virtualnog svita grmi nešto kao upozorenje:
“Ko se nije skrijo, magarac je bijo!”
Tako smo se nekoć igrali opaća.
Dok jedan broji do deset (ako znade brojiti; ako ne zna spalamudi kako bilo), svi ostali se nastoje sakriti što je moguće bolje kako bi se “spasili” od nevolje gubitnika što ga toka brojiti i tražiti sakrivene “opaćaše”.
Najčešće bi se događalo da oni najmlađi, koje se obično nije ni pušćalo u igru, što zbog krivog brojanja, što zbog lošeg skrivanja…jer bi ih se “pronašlo” čim bi se otvorilo oči.
Tako se nikada nisu uspili “spasiti”, a trud i mar starijih i lukavijih bivao bi uzaludan.
Ostali bi “kratki’ rukava”, štono se kaže.
Poneki bi se znali sakrili tako dobro i “odletiti” tako daleko da bi ćulili tamoke i po po’ sata, neznajući da je krug igre gotov, i da se zaboravilo na njizi, sve dok se, pokunjeni, ljutiti ili u suzama, ne bi sami pojavili, vičući: “A, ja?! A, ja…?! Zašto mene niko ne traži-iii?!”
E, šta ti je dite!
Ne valja se, bolon, prikoviše dobro sakriti ako znaš da igraš s čudo nejači što se zaučas pronađe, pa si se džabe džilito do podvornica.
I još te zaborave.
Vi’š sam da ti nije dobro prikoviše stršiti niučeme…
“Mo’š to obisit mačku o rep.”
Nit će te ‘ko tražit, nit će ‘ko opazit da nedostaješ.
Slično je nekako prošla i generacija koja se, isto tako, prikoviše dobro “sakrila” prid svim novotarijama digitalnog vakta, pa otada ćuli, ćuli, a nitko da primjeti da ih nema…da nedostaju.
I ćule, bidni, sve to pusto vrime u kom su i sami zaboravili di je misto “spasa” – misto opaća od kojeg se krenulo.
Odavno ih nitko ne traži, niti znade da su bili dio igre koju više nitko ne igra, pa ni oni sami.
Nit imaju s kime….
Poklepušilo ih sobom ovo robusno novo doba u kom se nikako ne snalaze.
Kao da su s drugoga planeta…iz neke druge dimenzije, drugog svita…
Mnogima od njizi je i TV prikoviše tehnike, a ovo danas…sve te puste “pametne” sprave i spravice od kojih se čeljad ne odvaja, oni sami niti koriste, niti to znaju, nit se u tojo razume.
Negdi tamo, svaki iza svog kamena, sopice ili zidića, kamo su se onomad “sakrili, ćule tako i ne čekajuć više da ih itko nađe.
Inako nema više opaća.
Nema suigrača.
Nema “spasa”.
A, znaju samo toju igru.
I šta sad…?
Ništa.
I dalje vridi ono: “Ko se nije skrijo…”, samo što ovaj put ne govore to dica, nego nova tehnika prid kojom se znaju sakriti baš onako kao nekoć ona nejač u igri opaća.
Nikad se, bidni, “ne spase”.
Te, tako i oni.
Biralo me/Tomislavcity
