Ko je krećo kovicu
U ovo vrime relativnog ekonomskog obilja, većina ljudi je zaboravila da nije tome davno kad su dica, onako željna slatkarije, običnu marmeladu namazanu na šnitu kruva, za marendu, doživljavala kao što današnja ne doživljavaju ni rođendansku tortu.
Mnogi će reći da neće torte. Nasuprot tome, mi nikada, baš nikada, nismo odbili marmeladu, makar ju kusali svako bogovetno jutro.
Štoviše, uvik nam se činilo da to mater tanko namaže i da je kruva prikoviše čudo, a marmelade prikoviše malo.
Da je bilo po našem, mi bi namazali barem tri-četri prsta debelo, a u idealnom slučaju, ili bi je bez kruva – nako žlicom iz kovice, pa u usta, kako smo kriomice radili kad bi mater negdi otišla, pa bi se svatko od nas, naoružan žlicom, svako malo navraćao na kovicu te bi, kad se ona vrati, kovica osjetno otegla, što joj, naravno, ne bi promaklo.
Ne bi, vala, ni da nas je bilo samo jedno, netal cili čopor.
Slidilo bi legendarno: dojderte amo! – pa ona strašna ispitivanja „ko je krećo kovicu“, s uvik istim ishodom: svi bi, naravno, lagali, i svi po redu vasovali degenek.
I čim se ukaže nova prilika, sve bi se ponavljalo.
Dugo nisam vidila tu legendarnu kovicu, ali još uvik mogu osititi onaj okus u ustima i ono uzbuđenje pomišano sa strahom kada bi smo se prikradali plijenu da bi smo tu ljepotu kušali samu, bez kruva.
Mmm… Neopisivo!
Izoštri ti, vala, nepce i tako otvori apetit da, dočim zaklopiš kapak, već te vuče da ga ponovno otklopiš i zagrabiš još jednom – samo još taj put i gotovo.
I tako nekoliko puta.
Dok se svi, krijući se od ostalih, slično izredaju, vakat kupovat novu kovicu.
Možda je zato sritna mater nako odgađala odlazak u Duvno. Di neće…
Dok bi se otamo vratila, bi drčajina, sunce ti žarko, izila i kovicu.
Kad je slatkarija u pitanju, ni ti je bilo šmedljava diteta. Jok!
Šmedljavost je izum modernih vrimena.
Jašta se sritna baba izde!
