Sritna je baba jedva lovila ko je kome ko u toj “zanovitnoj” vezi nepoznatih joj ljudi iz rodičina “komšiluka”.
Slušala je zblažnjena do dnu, dnuce, svoje pripobožne duše.
Ko i svako staro čeljade “ozdal”, nije mogla “svatiti da toga na bilon svitu ima, i džabe ti…”
– Ajde, moja, – odmahuje rodica – ne znaš ti šta sve imade. Da se isan krsti, et.
– Baš, vala.
– Spandžalo se, bona, dvoje raspušćenika, svako s dicon…i sad ona, ruspulja, misto da je dovela sina, ona ga ostavila kod materusine, di li…, a dovela sobom toju ćeretinu, čuješ…
– Čujen, čujen…
– Cura već, Božje ti kiše…da ti viš kako se oblači… To se zgolokrka une kratke gaće…nema pedalj u njima, et…
– Ccc…bošsačuvaj!
– A, sve prid tizim čovikom…ko tamađoje očuvom, razumiš?!
– Cc…
– To ti se raskorači, moja stro, ko kakva muškarčina, samo da viš…
– A, ne zna, sritni isan, šta bi reko, et… A, jel joj tuden i mater…kad je tako golokrka?
– Ma, ona ti, seko, povazdan planduje. Sidi nako, zali i dudli…ko Turčin.
– Pa, ko joj, undak, radi po kući?
– On!
– Ujmoca…! Pa, ko je vidijo da muško radi po kući?!
– Ja! Toji ti, bona, sve radi. A, ona lopne ki beg i povazdan sidi zali.
– Ccc…
– A, toja joj ćer obigrava oko njega. Pusta kikota, pustog odmavljivanje kosom…ma, neman ti šta kazat, et….
– Viš ti pogrde! – krsti se baba.
– Ja, ja. A, da viš ti, moja stro, kako se to kovrči prid njim…sve tako golokrka.
E, reko da se isanu dosukat mokra konapa, pa, ovda oću, ovda neću…! Pa bi te ja pitala!
– Dobro i kažeš, vala.
– Pa, viš, bona, da ne znaš koja je gora od koje… Kažem ti; našo je na tom irtenetu… I samo jedan dan osvanula na balkončiću, et.
Rodica, kako se činilo, nikako nije mogla “prigrist” to što je, “ruspulja, nako, na čistu miru, osvanula najednoč kod tuđeg čovika.” Zapravo, kod “tuđe čovičine”, kako to ona veli.
Ko kad te nešto zaboli “nazdravo”
Baba se toliko krstila da više nije ni micala ruku s čela.
– Necrkla, ako ti lažem! Mala ti je prava, pravcijasta vrtiguza, et… Tob ti reko niko nema guice već ona!
– Ccc…sačuvaj Bože! Ta, neće zar materina čovika, bošsačuvaj!
– Mo, kakav te čovik! Ni joj je čovik, čuješ! Nako je dovuko… Samo najednoč osvanula kod njega.
– A, ona…jel ona čemu?
– Mojde, bona… Da je ona ičemu, sidila bi i plela, a ne, povazdan, bila zali. A, ko tamađoje mlada! Đadra mlada! Ko je vidijo mladu s odraslom dicom…! I da samo nako osvane kod tuđe čovičine!
– Prez vinčanja…!
– Majde, bona…nema otog ništa!
– A, Gospe moja, crna i naopaka vakta, aj, aj…
– Jašta ti misliš!
Na kraju priče o modernom vaktu i zemanu, još dugo su uzdisale, mavale glavom i svako malo dodavale još po koju neviricu, sablazan ili proroštvo tipa; “A, neće to na dobro izać…jok!”, pa, bi opet zašutile, kao da su na kakvoj sa’rani, sve dok se rodica ne bi dositila neke nove, značajne pojedinosti, ili baba još štogod priupitala da se bolje “razoputi”.
Čuvši sve ovo, baba se nekako osićala “pribito i ko izvanjsebe”, pa rodici, biše drago što joj je donila barem dio tog skandaloznog “grackog duva”, na koji je, za razliku od nje, već bila svikla.
– Pa, kaže, odi u grad…pu…! – zaključi baba raspravu ustajući u znak da joj više nije do iglene.
Rodica, bez ljutnje, prihvati mig.
Najednom i njojzi biše neka priša.
Barem tako reče.
Biralo me/Tomislavcity
