Dotrine o svetom Anti
Pripovida baba unuci o svetom Anti.
I kako je bio dobar i da je dobro sluša svoju babu i tako to.
Uvik ona njoj tako o svakom svecu. I uvik ispadne da su svi dobro slušali svoju babu.
Zato i jesu sveci, nu.
Dite, po običaju, sluša na po uha i sve čuje drugačije.
– A, za sto je on?
– Ko?
– Pa… seti Ante? – širi u čudu ruke.
– Kako to misliš za što je?
– Jel i on stavja u cizmicu?
– Mo, nije bona! To je sveti Nikola.
– A, seti Ante nista ne donosi! – opet se malena čudi.
(Kakav ti je to svetac ako ništa ne donosi! Pa, ja.)
– Sveti ti Ante pomaže kad, vako, ništa izgubiš. Pa, da nađeš.
– Ha?
– Da, ne daj Bože, baba izgubi klupko, pomolila bi se sveton Anti i on bi joj pomoga nać.
Malecka sumnjičavo odmjerava klupko u babinu krilu. Po izrazu lica vidiš da joj to ne izgleda baš nešto.
– Ja, ja. Šta se šunjiš? Kad i ti nešto izgubiš, sveti Ante će ti pomoć da nađeš. Ja.
– Igračku?
– Ja.
– I… bombone?
– Sve.
– I sladoled?
– Nu… rekla san sve.
– Ja bi da mi nađe sladoled.
– Pa, je si izgubila sladoled? – žmirka u nju baba misleći da ju je nadmudrila.
– Aha. – mirno odgovori unučica kimajući glavom.
– Sveti ti Ante ne pomaže onizim koji lažu i koji nisu naoposum. A, ti lažeš.
– Nisam! –tiho će ona.
– Kako nisi, kad jesi!
– E, baš nisam!
– E, baš jesi!
– Ni-isa-am! – viče malena stupčeći nožicama.
– Eto, kad nisi, nek nisi. Samo da znaš da sveti Ante sve čuje i sve zna – ko laže, ko ne laže.
Unuci se lagano nabire brada, a usne podrhtavaju. Samo što se ne raskrivi.
Da bi preduhitrila krivljavinu, baba ju privuće k sebi, pa obujmiv ju oko struka, povjerljivo „šane“:
– Reči ti lipo sveton Anti da neš više lagat! Jelde da neš?
Malena kima brišući usta i nos rukavom od lakta do palca.
– Lipo oko babino! – miluje ju baba zadovoljna na moralnoj prodici o griju laži.
Koliko je bila uspješna pokazuje činjenica da malecka više ništa nije pitala o svetom Anti, pa da mu je stoput blagdan. Et.
