Di li ti, di li Isus
– Meni će, matel, baba, kupit lutku s jubičastom kosom! – razdragano će unučica babi kojoj cili bogovitni dan nadovida o svom rođendanu ka da je ne znan šta.
– A, štaš od toliki lutaka, de? – mršti se ona na nevistu koja je od sebe trošali, pa će – kako se babi čini – takim razbacivanjem para raskućit kuću. – Ta neće štogod ušparat, ne boj se! Mm… Prišlo, vala, sedan smrtni grija, et. I štaš od njizi, de? I nako samo pute noge… Nemeš krećat od njizi.
– Ja oću! – ciknu glasić i začas nestade.
– De ti… – negoduje baba – Ta, neće te mater naučit šparat, ne boj se! Vego samo trajbaj dok teče! Bog joj ne bi para napripravijo, žalosna ti majka! Izlizala takujin od pustog trošenja. Ta ti troši za desetero, vala. Mm…
Kad se sita najadikovala, evo opet malog zvrka:
– Baba, a kad je tebi lojendan?
– Meni…? Nikad. – mirno će ona – Nema ti baba rođendan, oko moje!
– A?
– Ko će ti znat kad se ko rodijo! Znan samo da je bilo negdi o Kalandori. A, sve i da znadem, šta će mi, de? Ko je vidijo slavit iskonice! Ima koga triba slavit! A, mi… – prezrivo odmahnu rukom.
– Koga, baba? – radoznalo će malena.
– Isusa, eto koga! Proslavi se Božić i to je to!
– I lojendan!
– Pa, Božić je Isusov rođendan, nu.
– I mo-oj! – zatopta ona nožicama.
– Nu… Diš mišat sebe i Isusa, de? Isus je, bona, Bog!
Malecka nije baš shvaćala narav i bit babina prigovora, te je duboko dišuči grčevito smišljala kakav pametan odgovor, pa kako ništa nije smislila, nadade se u trk i tik pred ulazom se naglo osvrnu k babi:
– I moj isto! – prkosno dobaci i izgubi se iza vrata.
– Ojmisusovo! – nasmija se ona. – Ta nej ti ga baba ukrast, rđo ne bi li… Samo di li mi, di li Isus… Iss…
