Kad je vaktile, kažu, u nekom selu, umrla neka vremešna baba, čeljad se, po običaju, okupila; pristigla i rodbina sa svih strana…puna, pripuna kuća…
Žene, ko žene…plaču ili poslužuju goste, muškadija, prikućom, puši i političi.
Da ne znaš razlog okupljanja, mislio bi da je kakav stranački skup, ili skupljanje prid utakmicu.
Dica karlišu čas prikuću, čas u kuću. Koriste gužvu, naravno.
Svako malo, barbašaju po donešenim kesama; štogod drnu, pa biž van, dok to ne smažru.
Pa, opet.
Izišo, tako, jedan mali, pri’ svoje društvo, džepova puni’ bambona.
Mlašće li ga mlašće, a nikog ponudit…
Oprezno drži sigurno odstojanje, tako da svi dobro vide šta to lipog ima, ali da može i uteć, ako jurtišu na nj.
Znalo se i to dogodit, jerbo je poznato da unoj Božjoj oskudici i neimašćini dica nisu baš bila podatna.
Džabe ti mamit!
Ni čut!
Štaš ti kad se onomad slatkarija viđala tako ritko, da ni jedno dite, diljenje s drugima, nije smatralo vrlinom.
Nit se to, prikoviše, poticalo.
Ma, kakvi!
Uobičajeno je bilo ispratit dite strogom opomenom: “I da nisi kome dilijo!”
Tako i naš junak mlašćući draži sritnu drčajinu, pa nije čudo što bi se ponekad prigeli otimanju ili bi ciciju barem prokinuli nogom u guicu.
Jedan sritnjak tako piljijo, mamijo, zaklinjo…pa, videći da nema o’toga ništa, izreče najozbiljniju pritnju:
“Neka, neka! Umrće i moja baba, pa ćeš ti vidit!”
“Neka će!”, ravnodušno će mali dušmanin, pa trk kući, po novu turu za “vađenja masti” bidnim vršnjacima.
E, grdne rane…!
Lako ti je bit darežljiv u izobilju, ali, aj se isprsi u neimašćini!
Pogotovo kad ti se strogo zapriti da nikom ne diliš…
I aj ti sad, dite, znaj za lju’stvo!
Kako, de…
Biralo me/Tomislavcity
