Bucam po zimskim čarapama tražeći najtoplije. Jučer kratki rukavi, danas vunene bičve, zepe, terluci…
Jamim neke lipe, rudene.
Čine se najtoplije za smrznute noge. Nataknem ih bržebolje i vidin da jedna peta “siva”.
Raskinuta toliko da se vidi cila peta, et.
E, reko’ đadru i ti!
Žao mi ih bacit, brate.
To su mi jedine dovoljno mekane i tople na’vu studen.
“Paz’ ti da se ne bi slučajno privarila, pa to ušila”, začujem poznati glas u glavi prid kojim ne bih smila ni natuknuti mogućnost bacanja.
“Bošslobodi, diš bacat prave, zdrave čorape!”, sablaznila bi se i uzvrpoljila.
“A, nu…druga parica k’o nova.”
Imam, doduše, u kući roklo i iglice, ali se ne sićam kad sam ih, zadnji put koristila, čak ni onda kada sam, iz trkeća, vidila udit i kroz najmanju ušicu.
A, i nisam baš sa šivanjem na “ti”. Vjerojatno su pomogle i traume iz ditinjstva zbog premrske “razbibrige” ušivanja cilog naviljka čorapa, koja bi čudesno iskrsavala nakon svih drugih, ništa ugodnijih obveza.
Uzalud instrukcije; “Evo, potkačiš tu, pa strmu, pa brdu…”
Meni uvik ostane nezgrapna ćupa, nalik kokošjem kljunu, pogotovo ako je čarapa prikoviše raspundžana, kao ova tu.
Nema šanse da se ta rupčaga elegantno ušije, pa čemu se džabe mučiti.
Mater bi to učinila tako da bi se jedva vidio trag intervencije iglom, no nisam, eto, naslijedila ni njene vještine, niti volje.
I makar sam ih ušila valjda bezbroj, sve su završile s tim ušima.
I ja bih, na koncu, zbog toga dobila dvitri iza ušiju.
Ništa nije pomoglo.
Kad te Bog za nešto nije stvorio, džabe ti…
Morat ću, eto, baciti “prave, zdrave čorape”, samo zato jer jedna peta “ziva”.
Srića, mater više ne barbaša tako često po mojim stvarima, pa neće doznati za to svetogrđe.
Nada Beljan/Biralo me/Tomislavcity
