Dok joj baba plete bičvice unučica gleda crtić – priču o lisici i rodi, pa svako malo, u velikoj nedoumici, traži babin pravorijek .
– Zasto je ona, baba, njoj tako stavila?
– Ko to? – upita baba jedva dižući pogled.
– Pa, lisisa!
– Šta je radila lisica?
– Pa, pa… Je l vidis…! – pokaza rukama na TV ekran.
Ta, kako će jadna roda ćopati iz onako plitkog tanjura, glasilo je neizgovoreno pitanje.
Baba ovlaš pogleda, pa nezainteresirano slegnu ramenima.
– To je bona crtani. Iskonica, eto šta je.
Ipak je obratila više pažnje glasovima s ekrana u trenutku kad je roda ljutito zapritila da će kumi liji vratiti milo za drago.
– E, tako ti i triba, pogrdo! – dobaci slavodobitno vidjevši kako se roda dobro duisala ćupa s uskim grlom – taman toliko da može proć kljun, ali nipošto široka njuška kume lisice – Ko da si mene pitala, vala! – naslađivala se kao da je nju, trenutak prije, lisica onako grdno nasamarila s onim plitkim tanjurom.
Unuka odmah priskoči s pitanjima. Mnogo toga joj ne biše jasno, pa da joj baba časkomice razoputi kad se već uključila u dramu.
– Zasto ona baba njoj tako… – ponovi pitanje i gestu s početka priče.
– Zato. Da joj vrati što je toka.
– Ha?
– Kako ona njojzi, tako i ona njojzi, nu.
– A, zasto-o? – otegnu dite čudeći se bizarnim “podvizima” dvaju kuma kao i babinoj ravnodušnosti spram toga.
– Pa, vidiš zašto. Duša im privarit, nasamarit, podvalit…
– A, zasto-o!? – ustrajavaše dite na kakvoj god logici koju očigledno ne bijaše kadro uočiti u toj drami kumstva.
Zašto je kuma lija na čistu miru učinila tako nešto svojoj kumi rodi? Zašto?
Dite toga nije shvaćalo.
– Zato što su take. – glasio je uobičajeni odgovor, koji, poput jokera u kartama, nije značio ništa, ali se pika kao zamjena za sve.
– A, zasto-o!? – ustraja unuka na samom rubu plača poradi ljutnje koja se, poput gustih oblaka, skupljala s brojem neodgovorenih pitanja.
– Pa, rekla san ti, nu. – baba će mirno, brojeći šapatom petlje na bičvici – Taki ti je svit. Samo da je smradolučit, et.
– Ha…?
– Smradolučit… radit što ne valja, eto ti. Te, tako i njizi dvi.
Unuka nikako nije bila zadovoljna. U njenoj se glavici logika još uvik bola s brojnim nelogičnostima, pa je namrštena šutke smišljala bolje pitanje, ne bi li od babe izvukla jasniji odgovor.
Kako je mozganje potrajalo, baba se već bila latila činaša, što znači da je za danas “šlus” s bajkama.
Eto ti ga, na!
A, kad su činaši u pitanju, nije se s babom šalit.
Ma, jopet… pored nje ti Ezop i ne triba. “Pa, samo ti se kazuje”, rekla bi ona, “štaj ti iko…!”
Biralo me/Tomislavcity
