Za vrime Titove Šugoslavije, kako joj je, od milja, tepao pokojni ćaća, nitko nije zastupao interese Hrvata ni u Hrvatskoj, kamo li u BiH.
Niti se takvo šta očekivalo.
Da je bilo izvuć živu glavu, bez žvoraca na glavi il’ srcu, moj sinko!
I to je bio priličan podvig.
Znalo se ‘ko je gazda u tom karnevalu “bratstva i jedinstva”.
Koga uvik spale, a ‘ko spaljuje.
Znalo se.
Brajstvo unutar “bratstva”.
Jedinstvo za brajstvo.
Čeljad bi znala, ‘nako, gorko-ironično dobaciti, ako bi se tkogod lud okuražio zapivati Vilu Velebita:
“Pazi se da ti ne banu braća na vrata”, pa’š vi’t svog Boga!”
Takvo je to bratstvo bilo.
Današnje “brajstvo”, u Federaciji, kanda, opasno miriše na ono prvošnje.
Samo su se “braća” promijenila.
Isti đava, drugo pakovanje, što’no kažu.
U neku ruku, sad je još mučnije.
Sada su samo Hrvati trećerazredna roba.
Samo se njih nipodaštava.
Samo njima se, k’o kakvim kretenčinama, podmeće kukavičje jaje.
I to mućak.
Sritni, Hrvati, ostadoše, ne kratkih rukava, nego bez rukava, e da bi ih sada, neki tamo komšija, komšo, fanatični fan novosklepanog “brajstva i jedinstva” u malom, oblačijo i svlačijo u cirkusko ruvo.
‘Nako iz čistog meraka.
‘Oće im se, kanda, nazor, prilijepiti etiketa gubitnika kojima savršeno pristaju te cirkuske trulje i aložine.
I šta mu možeš!?
Ne mo’š ti #mućak ni razbit za kajganu.
Smrdi, brate, na dan ‘oda.
Nada Beljan/Tomislavcity
