– Neš virovat, prijo, šta me niki dan biralo! – prija će priji prije nego je pošteno i otvorila vrata.
– Šta je reć? Deder pripovidi! – požuri ona uzbuđeno iščekujući kakvu senzaciju.
U mirnoj, seoskoj idili napadno oskudnoj događanjima, svaka i najmanja novost vridi ka suvo zlato.
– Ama neš virovat! Ne bi ni ja, vala, da se nije meni trevilo. Et. – naviješta se uzbudljiv scenarij.
Prija sva na iglama. Ne može dočekati novost.
– A, šta li će bit, Bog ti lipi da! Deder, pripovidi! – namješta se sladostrasno se ufajući da će čuti štogod od čega te prolaze trnci.
Ta nije mala stvar kad se sritnom isanu pruži prilika da zericu osladi suhe nepce rutine. I već curi čarni ushit, kao slina na usta Pavlovljevom psu na sam zvuk zvonca.
– Bila niki dan na ispovidi… U Međugorju… – otpoče storija.
– I?!
– Pratar me skorom ne tide odrišit!
Izazovan pogled i dramatična pauza učiniše svoje.
– Ujmoca i Sina… – blenu prija u potpunoj nevjerici.
Ovo je više nego se nadala. U svojih osamdesetak, ništa čudnije nije čula. Nagonski privlačeći stolicu bliže i unosi joj se u lice poput unučadi kad im babina priča postane silno uzbudljiva.
– Kako te more ne odrišit, ujmisusovo ti bilo! – jedva izgovori.
– Evo vako… – namjesti pripovjedačica modru, pa nastavi uz živopisne geste:
– Kleknen ti ja vako, prida nj… Kažen lipo kad san se zadnji put ispovidila i to. I čut ćeš ti…
Pita on: ‘Štas grišila?’ I kažen ja: A, ništa, velečasni. Vako pokoji put đavleknula, jerbo me čovik natangira. On je – reko – velečasni, nako od sebe mučljiv, ko i je, pa me vika navede na grij.
– Nu… – blagonaklono će prija potvrđujući istinitost rečenog navoda.
– A on će ti meni da ne triba ka ispovidat tuđe grije, veda svoje. Zamisli ti!
– Jašta ti misliš! – oteže u čudu prija.
– Ujmoca – reko – pa, jašta drugo ispovidan? Da san – reko – đavleknula – jesan! Al, štaš ti, moj velečasni, ka te rđa vika navede na grij, de? Štaš mu?
– Pa, ja! – složi se prija suosjećajno.
– A, on će ti meni – ni pet ni šest, veda: ,Pusti ti – veli – čovika! Ispovidaj svoje, a on će svoje!’
– Ccc… – negoduje prija.
– Ne ispovida ti se – reko – on vele, moj velečasni! Kažen mu nako kako je. A, on ukumio da ne ispovidan ka tuđe grije. Pa, aj ti reči…
– A, Bog ti lipi da! – snebiva se prija koja, baš kao ni ona sama, nije vidjela ni jedne zamjerke u njenoj argumentaciji.
– Ćorio ko te laže! Pa, i ja se zakrsti. Ujmoca i Sina… Pa, ne ispovidan – reko – njega, Bog te pomogo, veda samo kažem kako je bilo. Isana napastuje. Ka šta i je. Vako se – reko – ispovidan cilog vika, i nijedan pratar nije reka… Pa, jel tako?
– Nu! – potvrđuje prija. – I… Odriši li te, mila moja?
– Mo, na jedvite jade, kažen ti. E – reko – lipi naš pratar! Ne išla ti ga ja više otalen! Šlus!
– Baš, vala.
– Čuj, tuđe grije! Pa, eto, i pratar sritnog isana navede na grij, netal neće čovik.
– Pa, ja. – složi se prija znajući i sama kako sritni isan ne bi grišio da ga drugi ne navede na grij.
I nije joj išlo u glavu kako tojem pratru to ne iđe u glavu.
– Pa, ja, bona! – amenova i domaćica. – Viš ti da i pratara imade svakakvi!
– Pa, ja. – kimnu prija ponešto neuvjerljivo i bojažljivo.
Nije isanu svejedno potvarat na božje ljude. Al, štaš ti kad te neko vika vako navede na grij? Štaš, de?
