Rodica
(kratka priča)
Rodica je, Bog te pitaj kako, cilom selu bila rodica. Mlađariji, opet, „pajdo“. Prid njom cure nisu krile cigarete ka prid kakvim ditetom, što je, u neku, i bila. Duša sela, štono vele.
Punačke građe, široka, nasmijana lica i rumenih obraza, s okruglim, crnim očima i grlenim, ponešto nazalnim glasom, kojim bi pozdravljala puno prije nego bi se približila, djelovala je poput mekane, plišane pande, pomalo olinjale od stalnih maženja i grljenja.
Jedna od one gole sirotinje kakvih ima po svim selima i koja, manje-više, kuburi od različitih ispomoći po selu; kopanje, cipanje drva, čuvanje ovaca… i pokoje milostinje, ma nikada nije kukala, niti očajavala. Naprotiv.
Uvijek raspoložena, spremna na šalu i zadirkivanja na koja bi odgovarala bučnim smijehom ili podignutim kažiprstom.
Bez miraza i prihoda, ostala usidilica – bratovoj dici stara tetka, a seoskoj drčajini ka neka rodica koje se nisu ustručavali, niti bojali kao ostale odrasle čeljadi i koju su katkad, dosade radi, zavitlavali, na što bi se ona pritila da će ih reći ćaći i materi, ili babi ako su je imali.
„Sad ću ti ja materi na vrata, paš čut svoje!“ – pritila podignutim kažiprstom.
„Mater nije kod kuće!“ – lagali bi, a ona bi redom nabrajala svu ostalu kućnu čeljad i na svako njihovo: „ni ona nije kod kuće“, naginjala glavu u stranu i ozbiljno upitala:
„A, ja di je to? A?“
Selo ju najviše volilo za velikih svetkovina i za derneke kada bi ih odminila u čobanovanju za koricu slanine i sira, koju glavicu kapule, par jaja, ili kakvu sitnu paricu što bi ponosno stavljala u zajedničku kućnu riznicu kao vridan i koristan član domaćinstva.
I nije bilo posla koji bi odbijala. Oćeš u šumu po grane i šušanj, oćeš na njivu, na guvno, s vučijom po vodu… – samo zovni Rodicu i nema problema. Plaća: koliko daš i što daš.
Njoj je sve bilo dobro. I budi siguran da se neće buniti sve da ju i gadno zakineš. Ona toga ne bi ni spazila. Nikad nije gruntala koliko vridi cili bogovitni dan provesti za tuđim ovcama, pogotovo u dane kada svatko baš to želi izbjeći. Nije si mogla dopustiti luksuz odbijanja. Na koncu konca – plaća se i nije spominjala unaprid, nego bi joj se pri odlasku štogod tutnulo u torbačić, pod mišku, ili u travezu i tako…
A, ona se na sva usta zahvaljivala i prije nego bi vidila čime su joj platili učinjenu uslugu. Pa, kad bi i bilo oskudno, nikada to ne bi rekla.
Često bi joj ukućani prigovarali što se tako lako dade „iskorišćavati“, a, ona se čudila i srčano branila svoje rodice, kume i prije.
„Rodica bi – kaže – dala više da je imala – ponavljala poput diteta. – Pa, i dala je, evo… Baš je uredna slanina! A, nu sira… vedanaki!“
Strano joj bilo vaganje vlastitoga rada i vremena. Sreća i Bog pa većina to nije iskorištavala. Uni se vakat – kažu – čeljad dobro Boga bojala i ne bi se dobro osjećali da siroti otmu od usta. Bože sačuvaj!
Zbog Rodice selo bilo nekako življe i veselije, a djetinja njena vjera u „pošćenje“ svojih rodica nekako ih takvima i činila, sve kada bez toga možda i ne bi bile.
Jednoga dana – kažu – samo zaspala i nije se probudila. Selo se uskomešalo. Rodice i kume zinule od prepasti iskreno tužeći za tom krotkom ženom bez natruhe zla.
I makar se ni jedna ne bi mijenjala za njen život, svaka joj iskreno zavidjela na tom tegobnom Božjemu daru, zvanom teški križ kojeg mogu nositi samo djetinje, čiste duše poput nje.
„Duša joj se raja nauživala!“ – tronuto uzdisale. I ako ju ikada neka od njih zakinula, ma i za najmanju sitnicu, stojeći nad otvorenim grobom, svakako je zapeklo kajanje i žal za onom mrvicom propuštenog milosrđa koje se na njoj tako lako zarađivalo kako joj laka bijaše djetinja duša.
