Naopako i naoposum
Od kad se udala, ima tome oko godinu, mlada nije vidjela svekrvu tako raspoloženu i razgaljenu.
Sve nekako guguče na po jezika. Reka bi – na ranu je privit.
A i ona, bošprosti! – Sestra…
To cvita od dragosti što je prija tako hvali na sva usta.
Pustog cirlikanja, pustog prenemaganja… To bi ti reka…
Iss… Ne znam je ja!
Uvik se s menom bila i krpila, a tu, ka glumi nešto…
Primjetila baba da pohvale sestri, koje ona niže više reda radi, nevisti vade mast, pa zauzinat ukumila još više:
– Pa, nisan ni znala, nevista, da ti je sestra vako salalom i naoposum! – iskreno se čudi, te dodaje u istom tonu: – A, viš ti kako opće ne ličite jedna drugoj. Ka da niste sestre!
– Eto, vidiš! Šćeta što nisi nju dobila za nevistu! – lanu. Prikipilo sritnici.
– Ujmisusovo! – zakrsti se baba – Pa, šta sam rekla, de?
Začuđenim pogledom kao da je tražila potvrdu od mlade prije koja zakoluta očima u znak nijemog odobravanja.
Ha, triba štogod i platiti za nolike pohvale.
Na odlasku, baba se beskonačno opraštala, napominjući da im dođe jopet. I da se ništa ne ustručava. I da ona nije tute tuđe čeljade… I tako unedogled.
Nevista ju jedva i pozdravi.
I čudom se čudila kako joj se sestra tako proopačila.
