Jedžudž i Medžudž
Nakon što su odgledali vijesti, ukućani glasno negoduju, kao što to redovito čine ovih dana kada se situacija toliko usijala da svatko od njih ima potrebu ispuhati vlastito nezadovoljstvo, iliti odišćalit, svatko na svoj način.
Ćaća obično slasno i glasno pcuje.
Mater mu potvrđuje dodajući još ponešto – tek toliko da ne ispadne kako samo potvrđuje.
Dica po običaju zapitkuju: „ko tata?“; „što tata?“… samo baba, sklupčana na kauču pored šporeta, poluglasno kruniča kao da je se sve to ne tiče i kao da na vratima kuca strašni sud, pa ne vidi ništa do „svojizi činaša“.
Nit je iko išta pita, niti išta pita.
– Gospe Sinjska, pa šta je s tim svitom! – krsti se nevista tražeći u svemu apokaliptički predznak.
– Jedžudž i Medžudž. – mirno će baba ne dižući glave sa zrnaca krunice.
– Šta baba? – požuri unučica k babi.
Učinilo joj se valjda, po zvuku riječi, da bi mogla čuti štogod bajkovito – kako to već dica vole.
– Jedžudž i Medžudž, eto šta! – ponovi ona mirno i dostojanstveno, kao netko tko zna nešto što nitko drugi ne zna.
– Ha? – radoznalo joj se malena unosi u lice.
– De objasni sada ditetu, kad već znadeš! – bocnu je nevista ponešto podrugljivo.
Bilo je očito kako zanima više nju, nego malenu i baba je to skontala.
– Pa znaš šta je Jedžudž i Medžudž, nu!
– Što, baba? – nestrpljivo će unuka.
– Sve što je Bog da zlo i naopako, to ti je Jedžudž i Medžudž. Eto. Samo ti se kazuje, nu.
Starija sestra, surepica, koja, naravno, nikada nije čula za izraz Jedžudž i Medžudž, niti ga je mogla izgovoriti, glasno zahihota.
Nije bila sigurna je li joj smiješniji Jedžudž i Medžudž ili babino objašnjenje.
– A, šta s ti cirlikaš? A? – ljutnu se baba.
– Samo ti se kazuje! – ponovi ona hihotavo.
– Pa, ja. Samo ti se kazuje, nego šta? – čudi se.
– Jedžudž i Medžudž… – Samo ti se kazuje… – nastavlja surepica babi ‘vaditi mast’. –
Zapunta mi se jezik dok to izgovorim, baba.
– Misusovo! – krsti se. – Kako se meni ne zapunta, de?
– Pa, tebi je, baba, meščini, lašnje izgovarat teže riči. – smije se. – Evo, umisto arkanđeo, ti veliš rkanđel. A, to je stoput teže. Haha…
– Rkanđel, jakako inčije? – krsti se baba u čudu.
Umjesto odgovora surepica se stade previjati od smijeha dok se ćaća oštro ne obrecnu na nju:
– Latider se ti knjige! Ščula!
Zavlada nelagodan muk.
– Neš u knjigom nać o Jedžudžu i Medžudžu, ne boj se! – baba će više za sebe i tek da nešto kaže.
Biše joj ža sritne unuke što će jopet morat dreljit u toje knjižurine. I po tko zna koji put pomisli kako ženskadiju ne triba davat na toje đadrije škole.
I da je, eto, i to Jedžudž i Medžudž. Jašta je drugo!😃
