– I to je sve, poštovani slušatelji, drage slušateljice. Nadam se da ste našli svoje svjetlo u noći – tako je voditelj patetično i otrcano završio svoju radijsku emisiju za neutješna srca.
Piše: Stipe Ćurćić/Tomislavcity
Uto zazvoni telefon. Srce mi jače zakuca.
– Da, molim, rekoh.
– Dobra noć, ja sam vas čula u ovoj emisiji.
– I, kako vam zvučim?
– Vaš glas odiše nekim dubokim mirom i imam osjećaj da smo srodne duše.
– I vi zvučite lijepo, lijepo za mandoline, ruže i pjesme.
– Oh, kako je to divno!
– Jeste li za randes, sutra – upitah glas iz slušalice?
– Naravno!
– Ali… ja imam jedan mali problemčić, slijep sam.
Nastade tajac. Nakon nekoliko trenutaka, oču se ponovo glas s druge strane žice.
– Pa, ovaj…U redu je, u redu je! Vidimo se sutra, ali tko će vas dovesti?
– Doći ću sam, gdje god poželite.
– U redu, vidimo se kod Umjetničkog mosta u 3 sata, ali, molim vas, mogu vas nešto upitati.
Znam što će me pitati, pomislih, tipična ženska znatiželja.
– Naravno, pitajte, odgovorih joj.
– Kako vi mene zamišljate?
– Pa zamišljam… da ste zgodni, lijepi, pametni, da imate bujnu tamnu kosu i blijedo produhovljeno lice…
– Oh, kako je to divno čuti, ali morat ću vas razočarati. Nisam crnka. Znate, ja volim da sam plava, iako to u prirodi nisam. Farbam se u plavo. A sad koliko sam zgodna, lijepa i pametna, to ćete valjda vi osjetiti na svoj način.
Ništa nije bilo u umu, što nije prošlo kroz moje osjetilo opipa, pomislih:
– Dobro, randes sutra u 3 sata kod Umjetničkog mosta. Do viđenja!˝
– Do viđenja!, odgovori mi neznana djevojka.
Naravno da sam slabo spavao i da mi sutrašnji randes nije izlazio iz misli, ali strpljivo i mukotrpno dočekah i taj čas. Sigurno znam da sam se istuširao, obrijao, obukao čistu odjeću, te obuo uglancane cipele. Lagano krenuh. Umjetnički most nije daleko, pa odlučih prošetati. Ali sudbina se pobrine da nikad ništa na ovoj zemlji ne protekne onako kako smo mi to zacrtali. Prvo mi se na kraju ulice, na mjestu gdje ne bi trebao biti, ispriječio jedan užasno umazani kontejner. A da ne govorim o lokvama na nogostupu. Ni jedna me nije zaobišla. I kao takav, stigoh do Umjetničkog mosta. Bilo je deset do tri. Srce mi je jako lupalo, a ruke su mi se od uzbuđenja znojile.
– Oprostite, gospodine, čekate nekog – upita me neki ozbiljni muški glas.
– Pa, recimo da je tako, odgovorim.
– I dok čekate, mogu li vas nešto pitati?
– Naravno, samo pitajte, glasno rekoh, a u sebi nastavih – gnjavatoru, jedan.
– Zašto vi ne nosite one naočale za slijepe, crne naočale? Estetski biste ljepše izgledali.
Neće biti dobro, pomislih, moram ga se riješiti.
– Dobro, gospodine, da ja vas pitam: Zašto vi ne nosite luđačku košulju?
– Pa nisam lud – odgovori ljutito.
– Nije bitno jeste li ludi ili niste, luđačka bi vas košulja svakako estetski popravila.
Čovjek s ozbiljnim glasom udalji se brzim koracima. I kad pomislih da je gotovo, netko mi stavi šuškavu novčanicu u džep:
– Nek vam se nađe, jadni čovječe! Znam da vama invalidima nije lako.
– Ali, gospodine, oprostite, točno je da nama invalidima nije lako, ali ja nisam prosjak. Ne tražim ničiju milostinju, pa ni vašu.
– Ma nek vam se nađe, barem za jedan žiletić da se malo bolje obrijete ili za kremu da namažete cipele ili… možda za jednu četku kojom biste očetkali svoju odjeću.
– Ajde odmakni se budalašu, šta gnjaviš čovika – začu se neki jaki glas – Ljudino, mogu li ti ja išta pomoći? – upita me čovjek stavivši mi blago ruku na rame.
– Hvala, ne treba, znate imam dogovoren randes ovdje na ovom mostu.
– A slipi moj čovik, šta ti je to randes? – upita neznanac. A pričekaj, nu, evo tu je neka divojka, možda ti ona more pomoć. Ej, curo, čovik ima neki randes, šta mu ga je to, znaš li ti, da to nije kakva bolest?
Djevojka je šutjela, a zatim se laganim korakom udalji.
– E, svašta, ko da je i gluva i nima. I čim je ja upita ona ode, šta ćemo sad?
– Ja ću čekati, gospodine, a vama hvala na pomoći, odgovorih ljubazno.
I čekao sam i čekao, ali moje djevojke nije bilo. Oko pola četiri shvatih da od randesa nema ništa i razočarano se zaputih kući. Kada sam došao kući i malo se sabrao, zazvoni telefon.
– Da, molim, javih se.
– Ovdje ona djevojka od sinoć.
– Pa ti, djevojko od sinoć, ne dođe. Što si me lagala, upitah uvrijeđenim glasom?
– Pa nije baš tako, nisam vas lagala. Ja sam došla na vrijeme, ali… oni ljudi, pa i vaša neurednost, sve me to nekako deprimiralo, rastužilo… I, žao mi vas je…
– E, draga moja, to je splet loših okolnosti i nesporazuma.
– Sve je to u redu, ali … nije to za mene. Vi ste hrabar čovjek i možete se nositi s tim. A ja sam previše osjetljiva.
– A, zar mi nismo srodne duše…, zar vi niste zgodni, lijepi, pametni. I k tomu još i produhovljeni.
– Svi mi kažu da jesam.
– A ja vam kažem da niste i da vas lažu kao što vi cijeli život lažete sebe.
Na trenutak nastade tišina, a onda će djevojka tužnim glasom:
– Ja nikoga nisam slagala.
– Znate li što ću učiniti s onim novcem što mi je ona budala stavila u džep – upitah je?
– Ne znam, reče, što, što ćete učiniti?
– Kupit ću vam boju za kosu da još više možete lagati sebe i druge kako ste plavi, a to u stvari niste. I bacim slušalicu na telefon.
– Ah – rekoh sam sebi – teška dana, loših momenata…, ali možda neće biti loša noć u lošoj krčmi.
Foto: Ilustracija/artstore.house
