Idiličan prizor pseće kućice u seoskom dvorištu bio je čest u našem kraju. Stari mideni tanjur ili obijena šerpa redovito se punila ostacima objeda kao nagrada čuvaru stada i kuće.
– Pas vridi zlata, zna bit odaniji i poslušniji od čovika. Naš Šarov bi pripozno obuću kućne čeljadi i donosio je iz sela. Zarežo bi samo na strinu Prikopoljku, ona nije volila paščad.
Manje je pričanjem zabavljao unuke. Volio je spomenuti konje i volove, ovna zvonara i duravo magare na kojem je gonio vodu u kupušnjak.
Njegovi unuci rado slušaju priče o životinjama. Zapitkuju, komentiraju, maštaju kako će nabaviti psa i držati ga u stanu.
– Po meni to nije ured – usprotivi se Manje – nije pas za u kuću. Živina ne zna kazat, ali nije to u njezinoj prirodi. Svit u neznanju izgubi miru, više ugađa sebi, nego psu.
Žučnu raspravu o životinjama prekinuo je Mirko, Manjin najmlađi sin. Došao je u rodni kraj s psićem što je obradovalo djecu, a stare iznenadilo.
– Dođi mami, Fify! – piskutavo je zazivala čupavog psića nevista Goga, Zagorka, Mirkova ljubav iz studenskih dana.
– Ajme meni!- Anđa se naježi na ono „mama“ pa laktom podbode Manju koji je otvorenih usta pratio dolazak neobičnog gosta.
– Ubio ga Isus, uvik ti je na jandal – ispali – i povodljive pameti, lako prigne za stranjske običaje. Koliko mi je zamanto s onim „kužiš stari“, evo ga sad i s ćukom u naručku, a s dicom zateže? „Dica koštaju!“, pametuje.
– Dida i baka su se, fakat, zatekli zbog naše Fify, kaj ne? – primijeti nevista Goga.
– Jjjjesmoo malo – ne snađe se Anđa – smišan ćukica, ko živa vuna.
– Joj, kak je ona dobra i strpljiva, beba mamina – Goga je mazno gladila pudlicu dok je Mirko iz prtljažnika donosio pseću opremu; torbu s hranom, povodac, zdjelicu, dekicu… Od silne strke oko psića, gosti su preskočili uobičajeni ritual. Izostala su pitanja o zdravlju, vremenu, rodbini…
– Kruva mi, svit poludio! Ovo je još jedna od novi bola? Nešto je se gadno pošundralo u prirodi – promrmlja Manje za sebe – odavno ja to vidim, ali nisam ni slutio da će doć i u moju kuću.
– Ajde, ćaća, ti si svicki čovik! – dobaci mu sin Mirko naslutivši očevo raspoloženje – ti voliš pse. Doduše, tebi su draži tornjaci i ovčari. Ja sam se odlučio za malu vrstu. Lakše je s njom u stanu, u krevetu, a i Goga se u nju zaljubila na prvi pogled.
– Ljubavi ne moš zapovidit! – ironično će Manje – nevista ima ukusa, nema šta?
– Da, Fify je velika maza – prihvati nevista svekrov kompliment pa napomenu mužu.
– Mirkec, pospremi Fifynu putovnicu, tu je na mojoj torbici.
Na spomen putovnice Manji udari krv u lice dok je Anđa sumnjičavo zagledala dokument što ga je Mirko držao u rukama.
– Pogledaj, majko! – Mirko namjerno otvori pseću putovnicu – ime: Fify, a prezime: naše!
– Šta dočeka kuća od starine; pašče nosi dično joj prezime?! – izgovori Manje u ritmu epskog deseterca.
– Ajde, ne budali! Šta će ćuki prezime? – Anđa se sva zbunila.
– Onda ona nije ćuko, da prostiš, nego rodica! – provali iz Manje ironija pomiješana s ljutnjom koju se trudio kontrolirati. Vidno uzrujan zamijeti:
– Eto, Fify vam i sliči. Umiljata na nevistu, a ima Mirkov pogled?
U trenu su se izmijenili upitni pogledi svih sudionika dok ih je Fify žmirkavo promatrala sklupčena u naručju svoje „mame“.
Iva Bagarić/Tomislavcity
