Po povratku u selo, Martin je donio veliku vijest. Svi su saznali da se Ante Plemića u Splitu ženi.
– Stidio se on osinja svoga! – poleti kletva s usana Kosine majke. Otac samo otpuhnu i uze sjekiru. Tko zna koliko se jada s oštricom zasjeklo tada u hrašće?
Majstor Iko, budući da je viđao Antu s Amalijom, pričao je radoznalim susjedima.
– Ime joj zanovetno, nema ga u nas, a zovu je i dotarica. Tako Dalmatinci reču za curu koja nema braće, to ti je ko u nas mirazuša. Eh, „lakome su oči pri pogači“.
Dok je prigovarao Anti za ženidbu iz interesa, Iko se prisjeti i svoje ženidbe s Matišinom Lucom. Svi su pričali kako je ženi zbog miraza, više nego zbog ljubavi. Druga je priča što se Iko u braku zaljubio u svoju ženu pa nije prigovarao ćaći što ga nagovori na to. Nije mu smetala Lucina razrokost kad bi je krišom promatrao onako ušćupernu. Godila mu je i njezina blaga narav kao i tri dana oranja u komadu, odmah ispod kuća. Doduše, zasmetali bi mu česti prigovori sumještana, ali se naučio nositi s time. I sad mu laknu kad Martin nastavi priču, a ne dotaknu se njegove ženidbe.
– Očito sam ja Anti u oči, na sri srice grada! Zna da je Kosa noseća? – prsio se Martin u široku raskoraku pokazujući novi džepni sat na sjajnom lancu što ga te jeseni donese s rada.
– I, šta on? – upita glasno radoznali Toma.
– Nijedne! Ošamutilo ga. Ostade aim – beim.
– Jesi li ga potlje viđo? – oglasi se i šutljivi Maće.
– Nisam, nije više dolazio među radnike s ujakom Jerom. Nije držo govore o radničkim pravima, đaa ga s pravom sprtio i s bradatim Marxom, njegovu sliku nosa sa sobom – osjećao se u Martinovu glasu prijezir prema Anti. Ta netrpeljivost javila se kad je Martin javno prozvao Antu:
– Moreš li i meni nać kakvu dotaricu! Ne ću vrlo zanovetat, samo nek nije brkata!
– Ne će dotarice svašta! – doskoči mu Ante. Otada je između njih „varničilo“.
– Lako je drugom pametovat, druškane moj! Još kad se uvališ u salamet? Ajde sam uradi kako valja? – zaključi Toma tog nedjeljnog popodneva na Martinovu guvnu. Tu bi se okupljali kad bi došli kućama s rada.
I Cvita i Kosa su saznale za Martinov susretu s Antom. Nijemo su gledale ispred sebe kad čuše kako nije ništa rekao, niti je što poručio.
– Njega je to iznebušilo. Ja računam da će on doći kad se sve malo slegne – tiho će Cvita.
– Ja mislim da on ne mari za me – tužno prozbori Kosa – on je sebi našo bogatu jedinicu i lip život. Šta ću mu ja? Nit sam gazdinska, nit mirazuša?
– Magarac! – oštro odbrusi strina Jaga pripredajući opredenu vunu – kod Plemića dobra on se polebedio bit ugovornik.? Tim se niko nije počastio.
– Šta vam je, čeljadi! – pobuni se Cvita – lako je bacat kamen na tuđu dicu. Grišili su i sveci pa se obratili. Pričekat ćemo do Božića pa vidit oće li doć svojoj kući i svojoj? – pogleda u Kosu, ali je ne nazva ženom.
Nije se Kosa tako ni osjećala. I sama je prihvatila sve one nadimke što joj ih rođena mater nadjenu; Nigdiprispila i Baksuzna.
– U gradu je lipše? Ne će ti se Ante vamo vratit, nikada!
Povrijeđenost je progovarala iz nje, ali negdje duboko u srcu vjerovala je u Antin povratak.
Iva Bagarić/Tomislavcity
