Pun je tavan mesa, ali kako mi do njeg’ bijaše mučno poć’ uzeh prvi komad slanine koji se zateče u ‘ladnjaku. Strpa’ ga u kesu, a onda u lovački ruksak s još par konzervi, kapulom, komadom sira i bocom vina… Računam, kakvagod da je, poist će se, a ako ništa ćuko će. Triba duše čuvat’, bila je nekakva neugledna učadila i bez ijedne crljene strike pa joj odma’ dado’ ime Čandra. Najlipša, brate, za tepsiju podmazat’.
Bilo je to brzinsko spremanje ruksaka k’o što bješe i moja odluka da se u nedilju ujutro pridružim ekipi. Svanućem, po dolasku na zborno misto, nas sedmorica odlučismo taj dan loviti u kršnome Zavelimu, na potezu Bovana, Kelavinog i Bobića gaja te put Ušica. Vrime nam je pogodovalo, lipo da nije moglo lipše bit’. Naperili se jedan za drugim pa iznad Pavlovića, utrtom rosnom stazom, pravo na Bovan pri tom gledajući da nema koji svježe otisnut svinjski papak kako bi mogli, nakon što se rasporedimo na čeke, pustit’ goniče na trag te da nam tako na puškomet dot’raju kakvoga vepra, veprića.
Po ulasku u visoku ‘rastovinu pala je odluka da na potezu jednoga od brloga pustimo goniče. Nije tribalo dugo čekat’ da se nađu na nekakvom tragu i da sastave takav šćek da je odzvanjalo cilim Zavelimom i dalje. Uh, koji je to doživljaj! (Samo nama lovcima poznat.)
I ove prilike iščekivasmo: sad će, ‘oće – neće. Ma to se ne može platit’! Još kad zagrmi puška, računaš lovina je tu! ‘Ko će ga znat’, možda je ne’ko i mašio. Dogodi se i jedno i drugo.
Goniči su dugo tutnjali ne gaseć’ se. Čas bi okrićali na jednu čas na drugu stranu sve dok jedan od kolega ne potroši par metaka na lisicu koja je šmugnula s druge strane brda Mošnjače i tako spasila glavu. Nakon toga nestalo je šćeka, i bi’še jasno da je s lovom gotovo. Kako bi se reklo puške u šoške, zauzmi busiju te vatru naloži, a ruksak otvori pa blaguj – uživaj u onom što si ponio.
Juva je oduvi’k bio majstor od vatre. Zna’ bi je užeć’ i prije nego što bi pala zapovi’d da je lov okončan, a to bi onda “pogodilo” Čarugu k’o lovnika pa bi mu ovaj žugelj’o po ci’li Božji dan kako to nije lovački, a ovaj bi ost’o pri svome jer gušti su gušti.
I ovoga puta na brzinu potpali suve ‘rastove grane koje skupismo. Okupljeni uz vatru dođe vri’me da se štogod i prizalogaji. Hvala Bogu da nikad nije valilo, a kako će kad bi sva’ ko ponešto ponio, a bez ruksaka lovac nije lovac. Na čistome zraku i nakon tolikoga ‘odanja pojio bi čovik i opanak. Uz kruv, jaja, sir, kobasice na šćapu, šarenu slaninu i salamu, svi’tlo dana ugleda i moja Čandra. Kad je izvuko’ iz ruksaka zgledaše se svi puni’ usta onako zagunđani k’o da su ne daj Bože vidili crnoga đavla, a Čaruga će: “Kakva ti je to rodijače?” Na to mu odbrusi’ kako mu je prišlo priko zubi, i da ne zanov’eta jer da je Čandra bolja i ukusnija od njegove s crljenom strikom – crtom. On ne posustaše zbijajući šale i bijaše najglasniji. Na račun Čandre i ja složi’ nekoliko masni’ šala, masniji’ od nje same te se tako nasmijasmo do suza. Nekima skoro da je od toga i pozlilo. E kad je tako, reko’ ja njemu, čandra će kući i ja s njom ponovo u ruksak. Omeračio on da je dam psima, a ja njemu da će valjat’ ona. Poilo se sve što se poni’lo, a i popilo, tako da smo zaboravili i na vri’me kući poć’.
Pri polasku pogasismo vatru i krenusmo uz stranu, kad odjednom zečina k’o šilježe prid nas! Budući da je bila zabrana lova na zeca ispratismo ga pogledima, a on naglo zaokrenu put Zagorja. Goniči za njim, a nama ne bijaše ništa drugo nego čekati da se vrate pa tek onda nastaviti kući. Čekanje potraja dosta dugo, a rodijaku počela krčat’ cri’va pa će: “Juva loži vatru, a ti rode vadi tu čandru.” Nije bilo druge – vatra je opet naložena, a na liskovom šćapu, skovrljena zajedno s kožom, Čandra je čvrčila razvijajući miris, lažno je reći do Studeni’ vrila. Budući da komad nije bio tako velik, a vatra je učinila svoje, sva’ko uze po zalogaj i to bez kruva pa Čandre nestade u trenu.
O vinu što ga popismo neću ni zborit’. Uljuljalo brate, zaspat’ pa zaspat’. Taman kad smo se riješili Čandre, vratili su se i psi. Nogu za nogom krenusmo put kući.
U Pavlovićim’ nas zateče mrak. I obistini se ona moja kako će Čandra valjat’, a rodijak i dandanas zna reć’ da je bio iznemog’o, ali ga Čandra okri’pi u zadnji tren i vrati u život. E, moj rodijače! U Čandri je slast, pusti onu sa strikama.
Ante Đikić/Tomislavcity
