– Zašto mi, baba, iđemo u crukvu ka nije nedija.
– Nije nedilja, ali je Gospojina. Danas ti je Velika Gospa, bona.
– Ha…?
– Velika Gospa, čuješ šta ti kažem. To je velika svetkovina… A, nemere bit veća, nu… Velika ti je Gospa…kad je Isus uznijo svoju majku, Gospu, u nebo, bona. Kuš veće svetkovine…
– Na nebo-o…gole?!
(Pokazuje prstom)
– Ja, ja. Gore, u nebo. U raj. To ti je Gospojina ili Velika Gospa. A ima i Mala Gospa…to je u devetom.
– Je li imaju dvi Gospe?
– Ma, jok, bona, kakve te dvi Gospe, misovo ti bilo. Jedna je Gospa, ali ima kad je rođena, to je Mala, a kad je uznesenje, to je Velika Gospa. Razumiš li?
– Ne.
– Pa, kako ne razumiš, Bok te pomogo.. Nu, gledaj vamo….
(Širi prste live ruke, pa kažiprstom desne dodirne palac live)
– Ovo ti je Mala Gospa …znači, kad je rođena… u devetom misecu.
(Prelazeći na kažiprst)
– A, ovo ti je Velika Gospa…kad je uznesena na nebo. Razumiš? To je danas. Je li sad razumiš?
– Danas…?!
– Danas, nego…! Jazašto iđemo k misi, nu…
– Je li je…je li je Ona, Ona…sada otišla gole u nebo…sada?
(Ponovo pokazuje kažiprstom put neba)
– Mo, nije danas, Bog te pomogo, veda davni dana…prije dvi iljade godina, bona.
– Ha..?
– Davni dana, čuješ li? Ali to ti je bilo na današnji dan…pa to slavimo.
– Slavimo…?!
– Slavimo, jašta. Viš da iđemo na Misu.
– Je l ćemo, onda, slavit kad se vlatimo kući?!
– Ojmisusovo..! Pa, Misa je, bona, najveće slavlje.
(Malena se namršti i podiže glas)
– Ni-ijeee!
– Ama, je, jadna ne bila. Nema ti, o’tog većeg slavlja, oko babino.
– Ima! Lođendan!
Ispalila je to ko topovsko tane. Bučno. Oštro. Trzimice.
– Rođendan?! Je ako misliš na Isusov rođendan…
– Mo-o-ooj! – prekinu je ljutito.
– Tvoj rođendan?! A, a…pa, nemeš sebe mišat s Isusom, bošsačuvaj…
(Ne shvaćajući prigovora, dite jogunasto poklopi gornju usnu donjom, nabra bradu i prikriži ruke, ljutito otpuhujući kroz nos, u znak da bi se, svaki tren, moglo raskrivit.)
– Ta, neš sad žalit što je Isusov rođendan žešći od tvoga, nu…
(Malecka još više uvuče gonju usnu pušući još glasnije. Samo što nije “očepila”.)
– Pa, znaš bona da je Isusov rođendan žešći od svačijeg.. I Gospin isto…odman iza Isusovog, nu…
(Mala se natmurila ko da će kiša iž nje, štono se kaže)
– Nu, nu…ta, nije ti, zar, krivo, misovo ti bilo…?!
Dite je samo čekalo neku rič, kretnju…štabilo, pa da napokon “oduši”.
Baba se stade krstiti.
Kao da je bila uvjerena da dite zna svu veličinu Isusova i Gospina rođendana, pa nek ima samo 3 godine.
I umisto da je umiri, ona se stade glasno iščuđavati, na što dite, naravno, “očepi” još glasnije žaliti.
Kad bi ga isan sad upitao zašto plače, kokad ne bi znalo odgovoriti, ali je svakako uvjereno da je ono u pravu, a baba nije.
Sigurno, posigurno nije.
Srićom svaka iskusna baba uvik uza se, u travezi, ima kakvu karamelu, bombon ili davno načetu pulitanku jal’ izlomljenu ćikuladu… pa se ovakvi suzni incidenti brzo i lako zaglade.
A, kad se vrate iz crkve, dite se, i’nako, više neće ni sićat da nije nedilja.
U, tom će “prispit” i ručak, pa će tema Velike Gospe strpljivo čekati svoj red do dogodine, među milijunima drugih pitanja s kojima se baba svakodnevno mora ‘rvat.
I nema joj, vala, većeg meraka o’toga.
Eto ti.
Biralo me/Tomislavcity
